Alma Rekić je mlada i uspješna žena kojoj je primarno zanimanje organizacija ugostiteljstva i turizma, ali osim toga je i certificirani sudija, radi na edukaciji drugih, član je žirija u showu „MasterChef” Slovenija, a najviše je prepoznatljiva po svom umijeću spremanja kolača. Naime, njene slastice nisu specifične samo zbog neprevaziđenog okusa nego i zbog toga što nerijetko imaju izgled pravih umjetničkih kreacija. U Sarajevo je i do sada dolazila radi edukacije domaćih slastičara, a mi smo njen treći po redu dolazak, prošle sedmice, iskoristili da razgovaramo.
Porijeklom ste iz Bosne. Kad je Vaša porodica došla u Sloveniju?
– Moj otac je iz okolice Sanskog Mosta, a majka mi je iz Ključa. Prije više od 40 godina otišli su u Sloveniju zbog očevog posla i tamo ostali.
Vi ste rođeni u Sloveniji?
– Da, jesam.
Dolazite li u BiH samo zbog poslovnih ili i privatnih obaveza?
– Nekad dođem za vikend da odmorim mozak. Majka mi ima kuću u okolici Prijedora, u jako mirnom naselju. Dođem samo na tri dana, baš da se odmorim.
Danas ste jedan od najboljih slastičara Evrope. Kako se javila ljubav prema kulinarstvu i slastičarstvu?
– Odmalena sam voljela da eksperimentišem u kuhinji i jako rano sam odlučila da idem u ugostiteljsku školu. Svi su mi govorili da ne bi trebalo da idem u tu školu, ali ja sam slijedila svoje srce. Jedne prilike su mi na praksi saopćili da ću biti slastičar. Rekla sam im da pojma nemam o slastičarstvu, ali sam, ipak, to radila dva mjeseca, svakog dana. Dali su mi samo svesku i sve sam sama učila. Sama sam sebi, iz inata rekla da mi se neće smijati zato što nešto ne znam. Tako je sve počelo. Kasnije su došla takmičenja, licenca suca, master šefa…, korak po korak.
Šta mislite o bosanskim tradicionalnim kolačima?
– Iskreno, ne znam praviti ništa od toga. Tip sam osobe koja ne jede puno slatko i zato mi je orijentalni duh tih bosanskih slastica presladak i prejak. Iako ih ne pravim, mislim da bi se sve to moglo smanjiti, prvo količina šećera, zatim količina slastice na tanjiru te da se doda neka svježina. Sve se to može uraditi.
Ja sam predavala o slovenskoj autotohnoj hrani, koja je jako teška. Kao predavač nastojim da naučim ljude kako da sve to ublaže. Mi treba da poštujemo svoju tradiciju, kako Slovenija i Bosna, tako i svi drugi, ali na moderan način. Zdrav i moderan način.
Koji su Vam omiljeni sastojci koje stavljate u kolače?
– Mnogo pravim skulpture od šećera i čokolade, to me smiruje i u tome uživam. A inače jako volim museve i neobične okuse. Odlična kombinacija mi je, naprimjer, čili i čokolada. To nisu kombinacije koje se svakome sviđaju, ali su nešto novo i treba ih probati.
Podučavate druge slastičare, takmičite se i sudija ste. Šta od ovoga najviše volite raditi?
– Ne znam šta bih izdvojila. Svaki posao koji radim, radim srcem i posvećujem mu se 100 posto. Sve mi je drago, i kad podučavam i kada sudim, tako da ne mogu nešto izdvojiti.
Kako izgleda Vaš radni dan?
– Moj klasični radni dan je jako stresan, jer radim milion stvari odjedanput. Ali sam naučila da radim brzo i više stvari odjednom. A uz sve to se i zezam. Kada se zezamo i radimo, to su najljepši trenuci.
Kada govorimo o ishrani, koji je Vaš način da zdravo počnete dan?
– Jako mi je bitno da počnem dan nekim smutijem. Obožavam špinat i tu vrstu biljaka, mnogo mi znače za tijelo.
Za koga najviše volite spremati?
– Volim dočekivati goste i prijatelje. Jako mi je drago kada kuham za sve nas, jer sam tu najslobodnija, a usput me i odmara.
Da li Vam spremanje hrane ikada dosadi?
– Ne. Nekidan smo sjedili do otprilike ponoći i ja sam pristavila lonac goveđe supe i kuhala je do dva ujutru, a taj dan sam radila skoro do deset. Tako da mi nikad ne dosadi.
Kuha li neko za Vas?
– Trude se da spremaju, pogotovo u Sloveniji, ali izbjegavaju to.
Jeste li previše kritični prema onome što spreme?
– Možda me doživljavaju kao previše kritičnu, priznajem, znam kritikovati ako me neko pita za hranu. Ali, znam biti i jako ljubazna u situacijama kada, naprimjer, konobar vidi da sam ostavila u tanjiru i pita me je li sve ok? Što me pitaš kad vidiš (smijeh). Ali, ako me pita dva puta, to znači da hoće da mu kažem i ja mu onda kažem.
Šta svaka porodična trpeza treba da ima?
– Ja svakako ne mogu bez supe, ona mi je jako bitna. Naš probavni trakt treba više tečnosti, jer ljudi mnogo jedu suhu hranu, a supa vraća moć i energiju. Obavezno je i nešto firško, znači svježa salata. Rekla sam da kada se iz Bosne vratim u Sloveniju, da ću se morati liječiti od mesa i kafe. Vi stvarno pretjerujete s mesom. Po meni to nije zdravo, treba sve da bude u normalnim količinama.
Koju hranu morate pojesti kada dođete u Sarajevo?
– Pitu ispod sača. Treći put sam u Sarajevu, a još je nisam jela. Uvijek zbog obaveza zaboravim i tek kad dođem kući sjetim se.
Slovenija je poznata po krempiti. Imate li Vi neki poseban recept za taj kolač?
– Radila sam 16 godina u firmi gdje se od ’53. godine pravi krempita prema istoj recepturi. To je recept koji je donio gospodin Ištvan Lukačević i dosta se razlikuje od vaše krempite. U Bosni je krempita mnogo veća i puna je pudinga i šećera, što ne bi smjelo biti. Kod nas je manja od vaše, ali je kvalitetna. Tu je ta razlika.
Biste li Vi u tom slovenskom receptu nešto promijenili?
– Recept ne bih, ali serviranje da. Recimo, krempita u čaši, to je na drugi način, ali ista receptura.
U MasterChef Slovenija ste okarakterizirani kao strogi član žirija. Jeste li zaista takvi?
– Inače u Sloveniji kud god odem svi me se boje. Kada uđem u restoran, imam osjećaj da svi misle: “joj, što baš tu uđe”. Ako gledate snimke iz emisija, oni se tresu. Ja im kažem: ” Smiri se, molim te”. Mnogo ljudi dođe u ubjeđenju da znaju kuhati zato što su im prijatelji i porodica rekli tako. I onda kad ja dođem i probam tu hranu, šokiraju se kada čuju da ne znaju. Ljudi ne znaju da prihvate kritiku. Tu treba da shvate da, kada nekome dam kritiku, to nije ništa loše, nego znači kako želim da se popravi.
Jeste li privatno strogi?
– Privatno ne. Nadam se da nisam (smijeh). Mislim da sam jako prijatna i druželjubiva osoba.
