Tetka Ferida su prozvali Garinča. U svemu je bio nalik ovom svjetskom fudbalskom čarobnjaku. Ko i on, imo je kraću nogu, isto ko i on šuto loptu bolje od svih lokalnih golgetera tih 60-ih, i pio baš ko ovaj Brazilac do iznemoglosti. Samo što je Garinča, ipak, napravio blistavu karijeru, a ovaj naš je osto kraće sreće
Tetak Ferid nije bio neke velike sreće u životu. Nije imo s čim pretjerano da se pofali osim s nogama. Imo je noge ko kod gazele, tankih listova i mišićavih karabataka, koje su ga nosile i po šljaci i po travi, i same davale golove.
Oni koji su ga gledali prepričavaju da je majstorski driblo protivničke igrače, noseći loptu na vrhovima prstiju baš kao što dobar insan nosi svoju dušu od 22 grama – lahko i bezbolno. On, zapravo, nije šprinto ko normalan igrač, njega su vile nosale.
Iz mahalskih duela na kaldrmi brzo se našo u prvom timu juniora sarajevskog „Partizana“, koji je tada bio bok uz bok gradskih rivala „Želje“ i „Sarajeva“. Lebdio je od sreće kad su prštale pohvale za njegov ples s loptom, dok mu se vilica u kojoj su se prepirali neukroćeni zubi, razvlačila u neobuzdanu grimasu kad bi ga njegovi jarani tapšali nakon svake fudbalske bravure, a klicali kad bi god zabio go.
Smiješila mu se blistava karijera. Pikirali ga iz EfKa „Sarajeva“. Došli ga gledat na zadnjoj juniorskoj tekmi na kojoj je on trčo koliko su ga noge nosile, mijenjo pozicije i taktike, i zadivio te prvoligaške nadri stručnjake. Glavonje su odlučile da ga uzmu i on je trepereći potpiso za bordo klub. Nije bilo tad od njega sretnijeg pod nebeskim svodom. Otrčo je kući i ocu se objesio o vrat:
– Hamo, potpiso sam! Tvoj Fele potpiso! Gledaš u seniora EfKa „Sarajeva“!
Suze radosnice su potekle, a tetak Ferid se malo-pomalo uguro u vodeću jedanaestoricu. Sve je išlo da ne može bolje dok na vrata ne stiže plava koverta: poziv u vojsku. Nije moglo u gorem trenutku, jer je Fele ko na „Elanovim“ skijama letio fudbalskom pistom pun mladalačkog zanosa i pobjedničkog duha.
Spremilo se veliko slavlje. Ispratili tetka ko velikog šampiona. Klupski drugovi mu poručili da što prije ode i da se što prije vrati.
Otac ga pred vozom za Sentu onako pri kahvi s ponosom u grudima, zagrlio:
– Feride, ne zapostavljaj trening ni u vojsci. Ništa bez kondicije. Trčat ćeš jer se mora, a ti trči i kad se ne mora. Ponosim se s tobom, sine moj! – poljubi ga u čelo i isprati sa suzom u oku.
Nije prošlo ni četrdeset dana kad eto ti Feleta vratio se.
- Otkud tebe? – upita ga otac sa nekim neugodnim predosjećajem.
- Vratili me.
- Kako će te vratit – eto te zdrav, prav. Šta ti fali?
- Fali mi čet’ri i po centa.
- Kakva bolan čet’ri i po centa?! Ne šegaći se sa mnom, da nisi izburgijo da te puste na koji dan!? – izgovara, ne vjerujući ni sam u tu nadu što mu je na jeziku.
- Imam kraću desnu nogu za čet’ri i po centa. Evo ti pa čitaj – i gurnu mu papir u ruke, baci ruksak u hodnik i zatvori se u klozet.
Kad su to saznali u EfKa „Sarajevu“, nisu htjeli rizikovat. Ko biva, šta da mu se nešto desi, ne mogu oni tu odgovornost na sebe, bolje što je to zlo otkriveno dok je još mlad, može sebi kakvog drugog posla naći i tako to. Sa svlačionicom se dugo pozdravljo. Posla nije tražio.
Fele je kopnio i kopnio i kopnio. Njegovi vrli jarani sad su ga prozvali Šepo. Tražio je u sebi snage da ne poklekne pa je došo igrat za jednog trećeligaša. Za njega je to bila samo rekreacija, vadiona, da sam sebe ne ubije, a njima je bio uhar. Ali, i tu ga je svaki dan neki hrsuz podsjećo na to da se sudbina surovo poigrala s njim.
– Jooooj, kad se sjetim kakav si ti igračina mogo bit… Pa šaaa ima veze šooo ti je kraća noga, eno i Garinććća ima kraću od tebe pa najbolji strijelac Svjetskog prvenstva! Kakve su to prićććće, idi u klub i j…i im sve po spisku!
E, nit je Juga Brazil, nit su naša raja ko brazilska da mu tepaju Garinča (ptičica) ko što zovu ovoga slavnog kratkonogog asa. Naša te zovu Šepo, pa hajd ti sad s tim nadimkom nešto napravi!
I nije ništa. Uspio je samo hodat po ovim lokalnim turnirima u malom fudbalu i s pet posto želje dovesti tim za koji je igrao do pobjede.
Samo jednom nije uspio. I to je gorko platio.
Predriblo je s tim svojim hendikepom trojicu i našo se pred golom, oči u oči s golmanom, a onda nečim izazvan zastao. Nekoliko sekundi je pikao loptu špicem kopačke i kao u nekom loše režiranom filmu pogledao u nebo pa u noge i prebacio je kao rođendanski balon preko golmana u aut.
- Šepo šepavi – doviknuo mu je suigrač.
- Šepooooo, Šepooo – prolomilo se tribinama.
A on, kao da je želio takav kraj. Oni koji su znali da je on u takvim situacijama nepogrješiv, misle da je namjerno promašio.
I tad je počeo da tugu utapa u alkoholu. Pio je mnogo i pio je stalno. Kao Garinča. I dok je pravi Garinča imo sreću da skonča od alkohola mlad i slavan i uđe u legendu, ovaj naš Šepo je osto kraće sreće.
Zaposlio se ko kondukter na prigradskoj liniji, gdje su ga lokalni dripci provocirali:
– Šepo šepavi dobit ćeš kartu al u žžžžutu i samtanom kaputu. Hajde, zatrči se! Ufati nas ako možžešššš!
I fakat ne bi mogo.