I mi smo u našoj mahali imali Stanlija i Olija, samo što je kod nas Olio bio žena – Olivija. Zvali su se Kira i Plisko; Debela i Mršavi. Debela je bila debela od jazuka, a na Mršavog kila nije išla a brstio je sve u ogromnim količinama
Ako je svijet imao Stanlija i Olija – fantastičan komičarski dvojac holivudskog nijemog filma, mi smo bogme u našoj mahali dostojnog pandana imali u teta Kiri i čika Pliski.
Čuj mene u „teta“ i „čika“, sve manje čujem da današnja djeca starije osobe ovako oslovljavaju.
Nekidan čujem dječaka od osam godina kako ženu koja mu može nana biti zove imenom. Ne zna on šta je „vi“ kod njega je svak za „tikanja“.
- Sabaheta, a šta ti radiš? – oslovi je.
E sad, s digresije da se vratim ovom našem paru zabavljača.
Kira je bila Debela, a Plisko Mršavi. I bili su muž i žena. Spadala da te Bog sačuva.
Dovoljno ih je bilo vidjet zajedno da te naduši smijeh da pukneš, a ne smiješ od poštovanja.
Jednom ja uz mahalu, a njih dvoje se spremili u čaršiju.
Bile su to kasne osamdesete, a njih dvoje ko da su baš tog trena izašli iz nekog Čaplinovog filma. Ona se sa svojih sto i kusur kila stisnula u svijetloplavom kostimu s kratkim sakoom širokih revera s čije je jedne strane visila neka uginula preparirana životinja. Suknja koja je trebala padati zeru iznad članka pokupila se do ispod koljena s prednje, a sa zadnje strane pozamašna stražnjica je povukla naheravo. U desnoj ruci je mahala malomkleč-starinskom tašnom u mahagoni boji, a u lijevoj joj se na ručnom zglobu klatio kišobran na ružice obrubljen crvenim volančićem. Slabašnu kosu kao paparje prhnutu pokrivao je slamnati šešir na dva nivoa obrubljen trakom na kojoj je sa strane ukačeno stajalo neko plastično voće, čini mi se da su bile trešnjice.
Uhvatila je svoga Plisku pod ruku, najmršavijeg čovjeka na svijetu poslije Stanlija. On se pokrio nekim pepito drap odijelom na dvoredo kopčanje s rukavima na manžetnu i tolama na peglu. Jer nema tog broja koji na njemu ne visi. Možda bi se sad Plisko mogo i obuć u ove streč-varijante, stisle bi ga da mu budu knap, ali bi tek sad izgledo smiješan. A uz to teško da bi mogo imat poroda. Današnji momci se ne moraju vakcinisat da ne bi imali djece ili uradit onu, ne do Bog, vazektomiju ko Delboj u „Mućkama“. Samo nek se godinu ne izvlače iz onih streč-mudanta i stvar je riješena. Sterilnost zagarantirana sto posto.
Ovako je naš Plisko Stanlio svojoj Kiri Oliviji napravio četvero djece. Mašala!
Oni su zabavljali cijelu mahalu.
Izađi bi pred avlinska vrata raspjevani ko golub i golubica. Tačnije, ona bi se zaglavila između štoka i zida, a Plisko bi iza nje stao i izvirivale bi mu samo duguljaste ko bademi oči iznad njenog paperja od frizure.
Kad bi oni na vrata, tako bi se i komšiluk okupio.
- Vidim Plisko popravio si se dva grama? – dobacio bi unaprijed spreman na šegu komšija Mehemed.
- Nisam ni dva, ne da mi ova moja slonica – išareti na Kiru, zavrćući očima, ko biva umara ga tamo gdje se muško najviše umara.
- Ne znaš ti, Mehemede, on ti je prava poguzija, ona će slatko…
Utom upada komšija Zoka: – Kolki je poguzija sve po kući po…..
Nastavi Kira ni haberden za upadicu: Ma ja, ne može od njega ni bajat hljeb ostat! Dok se okrenem, nesta tepsija gurabija. Ja gladna redovno ostanem.
- Vidi ti se baš. Ko da si iz Bijafre pobjegla – kroz smijeh će komšinica Hata.
- Meni je ovo od hormona. Ništa ti ja ne jedem.
I fakat nikad je niko nije pa ni Plisko vidio da je sjela za sto i normalno ručala. Ni na zajedničkim roštiljima, izletima, teferičima.
- U tebe ti, ti tvoji hormoni, ko da su od germe, samo bujaju. Nema tog ko ne jede a deblja se. Ali, može bit da čovjek puno jede a da se ne udeblja. Ima ljudi s kiselinom, željezo bi provarili – Mehemed će.
- Ne jede ona ništa, vjeruj – Plisko će.
- Ja samo potarem za djecom što ostane, par zalogaja i to ti je. Jazuk bacat.
- Od jazuka se i deblja, moja Kiro.
Bili su njih dvoje maskote mahale.
On je služio direktoru škole na Širokači kao rol-model. Pokazivo ga ovaj prvačićima koji nisu htjeli da jedu. Doveo bi Plisku i posadio ga pred tablu. Reko mu:
- Skini košulju. A sad skini i potkošulju.
A onda bi uzeo linijar i uperio ga u Pliskin stomak:
- Evo, djeco, pogledajte ovog čovjeka. Svi ga zovu Mršavi. On nije mršav, on je premršav. Neuhranjen. Suh. Kost i koža. Ako ne bude jeli, bit ćete kao ovaj čiko. A to ne želimo, je li tako?!
Neka bi se djeca i rastužila, ali tog dana nisu odbijala užinu.
Kira je svoga Plisku hranila ko goluba, obilno i hljebasto. A on bi baš ko i golub sve pojeo i sve istovario. Vodala ga je kao Big Mama od doktora do doktora, nije mogla da shvati da neko može tolko pojest a ni za gram se udebljat.
On se tanjio, ona kvasala.
Nije tad bilo ovih komercijalnih lijekova, dodataka prehrani… al je bilo bogme orašćića, badema, hurmi i meda, baklava i bamje… Pio se kvasac, jelo maslo, sirova jaja….
Nije tu bilo fajde, samo zafrkancije.
- Eto te ko čačkalica, džaba se trudim. Nikad od čačkalice prut – šalila se s njim njegova Debela, uvijek nasmijana kao što i jesu svi debeli ljudi koje znam.
- Ako sam ja čačkalica, ti si hrenovka. Nabost ću te, majke mi – zabrundo bi ko motor kad se pali.
Jednog ljeta krenuli oni na more. Povukli tonu stvari u svoga tirkiznog folciku. Kako su se njih šestero potrpali, to je već viši matematički problem. Kad su došli, skontali da im je isplativije da iznajme šator, hem ih je puno, hem Kiri samoj treba bračni krevet.
Predloži mu ona:
- Golupčiću moj (tako mu je tepala), šta misliš da mi iznajmimo onaj najveći šator u kampu?
- Ne treba nama šator, razapet ćemo tvoju kućnu haljinu.
I tad je nastala čarlama.
(Uz ovu priču preporučujem da poslušate virtuoza na harmonici Ismeta Alajbegovića Šerbu i njegovu „Čarlamu“. Slušali su ga s merakom i njih dvoje).