Nije, bogme, danas nimalo lahko nać’ čovjeka da se s njim razonodiš, a kamoli onog do kabura. Nije lahko mušku, a nije ni žensku. Namnožilo se pod nebeskim svodom svakojakog skota. Sve povuci-potegni pa na kraju omču sebi za vrat zategni.
Priča mi stara školska jaranica, koja se rodila u Austriji, malo se po Bosni prošvrljala u tinejdžerskim danima, a onda vratila u tu “obećanu zemlju”, da sve kidiše na budale.
– Kako koja muška budaletina zaglavi u ovoj republici, tako k’o da se, ili mi se to samo čini, mene dohvati.
Ispričala mi nabrzaka nekoliko pričica, sve k’o da ih je režir’o onaj Was Craven, ali ja da je okuražim kažem: sve je to svugdje isto. Lud svijet pa to ti je.
I jest lud svijet, ali tvoja ludost leži u vremenu koje luđaku poklanjaš.
Ova moja haverica, srećom, brzo skonta na koga je ovarisala pa ga se kutariše u hipu i bez ijednog uzdaha.
Ona je dvadeset godina razvedena. Udala se nakratko, rodila sebi sina k’o zlatnu jabuku, tog lezihljebovića od muža poslala natrag u Bosnu i sve svojom ženskom hrabrošću i snagom dovela u red. Radila nekoliko poslova i sve stizala. Čak je u neko doba otvorila i fitness centar i nije mogla osvojit’ koliko je mušterija stajalo u redu pred tim njenim studijem. Ma kad nju vide, žene odmah lete po recept za ljepotu, vitkoću i kondiciju. Ona je sama sebi bila najbolja reklama.
I tako, sama – bez stalne muške pratnje, bila je meta mlađih slobodnih muškaraca koji su u njoj vidjeli gotovo meso koje ne treba obrađivati. Biftek s mirodžijama već poslužen na hastalu. Samo ga treba probati.
Ali, ni to bezglavo muško ne zna. Ne zna uzet escajg, kako bonton zapovijeda, i lagano parče po parče približiti ustima i polahko žvakat’. Jok. Svaki ju je, priča mi, htio podase, u svakom smislu. – E, tu su se dobro zeznuli – nastavlja naša fitness trenerica svoju storiju.
– Evo ti samo jedan primjer. Kad ga upoznah, pokazao se prvih pola godine s one naj, naj, naj čokoladne strane… divan čovjek, visok, zgodan… ma sve se ženske okreću za njim. Na prvom sastanku mu rekoh da imam dijete. „A nije to nikakav problem“, reče on meni, “imao sam ja djevojku s troje djece, volim ja djecu”. Odmah sam mu stavila plus ispred imena. Sve je to super išlo, dok mi nisu pale roza naočare i odjedanput mi se nije više činio tako naj, naj. Prvo je palo ono njegovo „volim djecu“ . Malom klincu od pet godina, sinu moje prijateljice, u jednoj je diskusiji “pošto nije slušao” opalio šamarčinu da se dijete zakocenulo. Kaže, bio je bezobrazan prema njemu, i ko god se tako prema njemu ponaša, ima da ga upozna na taj način. Meni pala vilica i od šoka nisam mogla doći sebi.
Tu joj je, kaže, već iz hatera izaš’o, ali se eto veza održavala, mada urijetko i umrsko.
– Čekala sam samo da nađem konkretan razlog vezan za naš odnos pa da ga pošaljem u p.m.
– Planir’o se odmor… Dok sam se dogovorila s ovim komplikovanim čovjekom: kada, gdje i na koji način, osijedjela sam. Ali, prvi problem već se stvori oko rent a cara. Hoće hairlija da iznajmi auto, ali nipošto ne smije biti crno. Ima naku fobiju od te boje, svašta. Rekoh šta ako imaju samo crni ferari. Nek’ bude crni ferari samo sive boje, nema šanse da je crni, onda nećemo ni iznajmiti! Koja budala…
A što voli auto?!!! To je tek za tvoje priče – nastavlja. On je pravi pravcati bolesnik.
Svaki vikend se išlo u autopraonicu, koliko on njeguje svoje auto.
„Auto mi dođe na prvo mjesto pa onda posao, pa onda žena“, kaz’o mi je jednom kad je već među nama bilo klimavo. Ahaaaa, skontam se ja, sad ću ja ljubitelju auta navaliti i svoja kola vikendom na pranje, pa fino pođem i ja pa se napravim luda, da mi on pokaže kako se naj, naj peru auta. I bogami naglanca čovjek i moja kola, ma k’o da su sad izašla iz autosalona!
Koliko je taj frik ograničen, govori i fakat da nije htio prodat’ taj svoj cabrio Turčinu koji mu je nudio dobru cijenu. Neće jer je Turčin. Eto, samo zato. Radije ga parkir’o u garaži i plać’o osiguranje i porez, kako to u Austriji ide, a uz to još i skupi leasing za poršea, koji je u međuvremenu kupio. Ufff, kakva je to tek mašina! Ali, treba i to finansijski održavati. Međutim, moglo se, štedjelo se na odjeći, hrani i nije imao vlastite djece.
Otkad je kupio novu bebu poršea, bila su postavljena i nova pravila. Ne d’o ti Bog da mu u auto uđeš u odjeći s nakim zihericama, tokama, šnalama… Hlače bez rajsferšlusa, da ne bi kožu od sjedišta izderale! Ako je obuća prljava, izuj se bomeeee… Staviš cipe u kutiju, nju fino zatvoriš pa u kesu veliku uguraš, a onda sve u gepek strpaš… Nema šanse da bi pozadi neko mog’o sjest – jok. Da on poveze kakvog da mu izmaže auto, ma nema govora! Ne, ne i hiljadu puta ne.
I tek tad sam mu i ja rekla moje konačno NE.
Eto na koga sve možeš ovarisat’, a da ti se čovjek na prvu čini prava regulara.
Indira Kučuk-Sorguč