Danas čovjek lahko poblentavi. Na oba oka oćaravi. I prijatelje zaboravi. Baš k’o što onomad fino Bebek otpjeva.
A tek što se umisli! Aman! Nek mu bilo ko kaže da je nešto posebno, on nosom para nebo. Ne smiješ ga više ni u oči pogledat’, k’o da je svetac! Sve veličine oko nas. Umislilo se da je neko, jer mu je to neko iz zafrkancije čiste rek’o!
E o jednom takvom umišljenom priča mi moj daidža. Njegova generacija – nekih šezdesetak godina. Radio k’o stolar s njegovim jaranom u preduzeću. Prijeratnom gigantu, a sada liliputancu gubitašu.
Danas nemaju ni za toplog obroka, a prije su trinaestu plaću nosili kući i pride krali fosne, lamperiju i svu drvenu građu i prodavali k’o da je njihovo.
E i taj je Šefko to radio. Malo radio, malo krao – sve pod zaštitom radničkih prava. U tom miljeu slovio je k’o najzgođušniji. Onako crnomanjast, lijepog osmijeha i toplih plavih očiju, pravilnog držanja i spuštenog garda, upad’o je u oči. Odnosno, njegove oči upadale su u fokus interesa šireg kombinata.
Oženio se jako mlad divnom djevojkom iz Bijelog Polja. Lijepe naravi, kućanica, ništa joj nije mrsko ni teško, odgojena da za svog čovjeka i mutni Dunav prepliva. I sve je među njima štimalo. Rodila se i curica. Oni se skućili, sazidali kuću, što od te građe koju je on mazij’o po stovarištima pa prodav’o, što od njenih koji su im slali sve domaće, od soka i slatka do sira i mesa, pa je spretna Bijelopoljka znala fino i prištedit’.
Prvih deset godina prošlo bez hile – živuckalo se bez velikog pritiska. Sve dok se njemu mozak nije okrenuo k’o bubanj u veš mašini – po milion puta. Jer su ga jarani u pjanskoj podbadali kako on nije za tog jada nego za velikih stvari, da bi mog’o kakav je lijep i sposoban na veći položaj dogurat’. Tako su ga iz noći u noć dražili i hajcali.
– Šefko moj, pa ti možeš koju hoćeš maznut’. Svaka je tvoja. Vidimo mi kako one tebe gledaju. Od čistačica do sekretarice direktorove. A i onoj Miri arhitektici nisi mrzak. Šta će tebi domaćica iz pizdića kad bi mog’o progledat’ s ovim jakim i moćnim ženama?!
– Jooj Šefko, vidi se – ti i Delon, nema trećeg… Svaka te očima pase. Nisi ti k’o mi – mi smo propali alkosi, al’ ti imaš čime….
I sve tako. A on sve pjaniji i sve ljući i agresivniji. Kući ni iz čega belaj napravi. I ne trijezni se.
Kuća im se pretvorila u ring. A prizori k’o iz „Života radnika”.
Utom je belajsuz naš’o i švalerku, al’ ni sekretaricu ni arhitekticu nego naku ispičuturu, veću i od njega. S njom je zaglavljiv’o po podrumima i bircuzima. Više se valj’o po blatu nego po madracima.
Ženi i kćerkici dolazio samo kad je pri kahvi bio. Lomio, petlj’o jezikom, psov’o… Od slađušnog momka pretvorio se u čovjeka bez ikakvih izgleda.
Jarani su ga i dalje šprajcali. A on se sve više palio. Znao bi se udariti šakom po grudima, trehnut’ u sebe rakijicu i podvrisnut’:
– Ja mogu sve. Šefko sve može… Samo uprite prstom. Moje su sve!!!
A onda jednog sabaha, kad je uspio pronaći put do kuće, u njoj nije naš’o nikoga. Ni žene ni kćerke. Otišle. Ostavile ga bez papirića s oproštajnom porukom.
Nikad ga nisu nazvale. I dugo nije znao gdje su. Poslije je čuo da su u Njemačkoj.
Utom se i zarati. A ovaj koji je mislio da je neko, pod bombama i mecima brzo se otrijeznio. I švalerke se izgubile i jarani se razbježali. A on sam na liniji. Daleko od svih. A najdalje od sebe.
Pao onoj stvari za uši.
Sad je penzioner s minimalcem. Jedva krpi kraj s krajem. Kćerka k’o kćerka, sažali se pa mu štogod iz Njemačke pošalje, plati lijekove i doktore.
A on k’o jehudija. Ni druga, ni roda ni pomozboga.
Bahulja od bircuza do kuće i od kuće do bircuza.
I s nakim zorom sjeća se prošlih vremena.
I dok pije lozu u nakom ćumezu, samo ponavlja:
– Eeee, da je meni moje Subhe sad uz mene… eh, da mi je… Hoće li mi ikad ovaj zulum halalit’?!
Indira Kučuk-Sorguč