Svugdje kod nas stoji „zabranjeno pušenje“, a svugdje se dimi ko u šatoru Bika koji sjedi. Jer se Bosanac vezo za cigaru ko krv za meso. Ako u mesu nema krvi, onda nema ni života. Zato Bosanac i rukama i nogama, a najjače i najbolnije svojom tvrdom glavom, brani pušenje da bi živio. I za sada to radi uspješno
Pušač je najnemilosrdniji čovjek na Planeti. Jer se pušač vodi u “normalne” ljude, a milosti u njemu za drugoga nema. Izvana se doima “normalno”, iznutra ko i svako ima neke tegobice, ali ništa strašno, sve dok mu u medicinskom kartonu ne piše da je opasan po okolinu. A ne piše.
Pušač je, dakle, jedini čovjek na Planeti koji je opasan po okolinu a da to nigdje ne piše. U zadnje vrijeme na kutijama cigara piše da pušenje ubija, ali nigdje ne piše da pušač ubija. Sve se neki zakoni donose, ali Bosanac žmari li ga žmari. I ni za koga ne mari.
Bosanac se vezo za cigaru jače nego beba za majčino mlijeko. On je samo s cigarom na “ja”. “Ja, cigara”. “Moje ja je moja cigara”. “Moj život – moje cigare”. “Ne može meni niko zabranit da pušem gdje hoću i kad hoću”.
Sjećate li se one simpatične, ali veoma uzrujane gospođe, koju su na Hayatu prije pet godina pitali o zabrani pušenja? Njoj samo što se nije otvorio gornji dio glave ko u crtanom i iz njega prokuljo duhanski dim.
U samo 45 sekundi žena je dala dijagnozu “normalnog” Bosanca koji od života ima samo cigaru, i tu i tamo findžan kafe: “Ja bih vas lijepo molila da to ne uvode u ovu sredinu i da nas ne diskriminiraju po tom osnovu. Ja ću pušiti dok ne crknem. Ja imam tu cigaru i imam tu kafu jednu da popijem dnevno i dođe i udare upravo baš na to. Neukusno. Ja bih ih lijepo molila za pristojnost. Ako ti se puši puši, ako ti se ne puši, nemoj da me diskriminiraš. Jer doći će do fizičkih obračuna. Molim vas, ja nikome ne branim ni da se drogira, ni da se kurva, ni bilo šta da radi, neka i meni dozvole da ja mogu da popušim cigaretu kad fizički odradim nešto u svojoj kući da me ljekari ne diskriminiraju po tom osnovu, eto toliko.”
Priča mi drug koji radi u jednoj javnoj ustanovi da se tamo fumo-fumare od jutra do fajronta. Tu zakon ne važi. Pa kako? – pitam ga.
Pa fino, zakon je tu da se krši – mirno će.
Pušiš li ti? – ja odmah drito pod plećku.
Pušim. Kad svi puše, što ne bih i ja. Koristim kolko i dokle mogu.
Ima li ko da ne puši?
Ima u kancelariji dvoje ne puše, a nas dvoje pušimo.
I šta oni, bogati?
Bunili se ispočetka, a ja sam ovoj jednoj arogantnoj studentici odmah odbrusio: Traži sebi drugo društvo. Reci šefu da ti nađe kancelariju.
Ode li žena?
Ma jok, nema gdje. Puni smo ko šibica. A u svakoj se kancelariji puši.
Pa puši li direktor?
Ne puši.
Što vam ne zabrani. Vi ste javna ustanova, on krši kao odgovorno lice zakon. Mogu vam inspekciju svezat.
Ma kakva inspekcija, otkud oni znaju ko puši a ko ne puši. Mi smo kao pušači dužni da ne pušimo ako nam se kolega nepušač požali. On ako pozove inspekciju, mi za tili čas sklonimo pepeljere, i doviđenja.
Samo još kod nas burek na stolu, cigara među požutjelim prstima, kafa na radnim papirima s odgrizenim komadićem kocke na flekavom hastalu. Kao da gledam “Bolji život” haman četr’est godina poslije…
Sad si me podsjetila. Nekidan se jedan kolega, strastveni notorni pušač što puši onaj jaki duhan i mota cigare pa kad pripali to začadi ko Željezara Zenica, obrušio na svoju kolegicu. Žena se poslije bolovanja vratila na poso. Imala teški oblik korone, s lopate je skinuli. Jedina u Kantonu Sarajevo da je preživjela respirator. A on preko puta nje zadimio, čadi li čadi à la Veso Kreko. I to štikla sve jednu na drugu. Žena šutjela, pa stala prvo potiho kašljucat, onda krkljat i sve dublje kašljat ne bi li mu kroz očite signale stavila do znanja da se to istrpjet ne može. A on će ti njoj:
– Ne kašlji u mene, šta ti je? Trebam još koronu fasovat?! Ti si ni zaliječila nisi a kamoli izliječila, i došla nama ovdje viruse prenosit!? Idi kući, ženo draga, odmori kad ti je Bog dao, eto ti još duša u nosu!
Majke ti, nije mu valjda ušutjela.
Svi su se iznenadili jer nije. Prvi put je Azemina zarežala ko divlja zvijer:
Je li ti vidiš išta osim cigare?! Je li ti vidiš da se gušim iz dana u dan?! Koliko sebičan može biti čovjek koji puši pred plućnim bolesnikom?! Ne ugasiš li je sad, ja ću ti je u oku ugasit, jesi li me čuo?!!!
Pa ugasi li je? – bojažljivo ga upitah.
Na koliko?
Na pola sata. Ali ode ona šefu, i on je da ne pravi frku u firmi, prebaci kod sebe.
Vi ste pušači totalni krvoloci. Ne znam koga je teže svarit: ove koji puše obične cigare, cigarilose, onu rizlu, teški neprosušeni duhan, a da ne pričam o lulašima i ovim truhlašima s nakim elektronskim cigarama. Oni su tek baška priča. Kao spašavaju sebe, a ispuštaju onu usmrđenu gnjilež, potrovaše sve oko sebe.
Nemoj tako, ima nas i finih. Ja brate pitam smeta li kome da popušim jednu.
Sto posto ti vjerujem. Kući sigurno pušiš?
Pušim, u svojoj kući, što ne bi.
I pred djecom, u istoj prostoriji?
Otvorimo prozor i žena je pušač. Ona je i u trudnoći duhanila, pođahkad, kad joj baš prahne. I hajde bogati. Ne treba dramu od toga pravit. Meni bogme nek ne ulazi u kuću nepušač kome smeta cigara, makar od raka bolovo. Nit ću ja ići u kuću gdje ne mogu zapalit.
Eto vidiš sad šta si sad izvalio: Recimo, da ti brat rođeni ne do Bog boluje od raka ti bi mu u facu zadimio. De se malo presaberi.
I kako to rekoh, upališe mi se lampice: Koja sam ja glupača! Ja se trebam presabrat. Kad je to ovisnik prizno da je ovisnik. Njemu je njegov porok i ljubav i gušt, i vadiona i smiraj, i razgala i otrov, i družba i služba, i merak i tuga, i ćeif i bol. S tim u vezi je poznati narodni pjesnik šejh Kaimi-baba još prije tri vijeka poručio veliku mudrost: Zločesta je rabota/Pušit ga je sramota/Jer je vrlo grehota/Ostante se tutuna…Nuti muke tvrde/Sve haljine smrde/Svakomu se grde/Ostante se tutuna/Smrdi kano hala/ Zarar čini mala/Ostante se belaja/Ostante se tutuna.
… I da je kutija stoja, e moj šejhu, Bosanac se tutuna ne bi odreko.