Odavno je njen čo’jek puk’o na način da usisa sve živo po kući. Stalno i stalno usisava ćoškove, zavjese, knjige, o podovima i ćilimima da ne govorimo, zatim jakne, sakoe, kapute, jastuke, jorgane, deke… Usput joj usisava i živce
Dobra jaranica moje jaranice puca po svim šavovima. Sa svojim se mužem već duže vremena gleda kroz mušicu snajpera. Kako su u ovoj korona-izolaciji, stanje se iz dana u dan sve više pogoršava.
– Ne znam kako da ti objasnim, jer sebi ne mogu, ali ako ovo potraje, rastava je mala maca šta će se dogodit’. Il’ ću ga odležat’ il’ ćemo oboje završit’ na “veselom brdu” – žali joj se na telefon. Kaže, ugrabila kratko da se čuju, poslala ovog svog smarača u granap po prašak za pecivo.
Odavno je njen čo’jek puko na način da usisa sve živo po kući. Stalno i stalno usisava ćoškove, zavjese, knjige, o podovima i ćilimima da ne govorimo, zatim jakne, sakoe, kapute, jastuke, jorgane, deke…
Usput usisava i živce, jer se i od nje očekuje da ustane, donese, primakne i pomakne dok on držeći crijevo poput čarobnog Ekskalibura uklanja nevidljive neprijatelje. On grinju vidi k’o da s mikroskopom na glavi po kući hoda.
– Šta će, on trpi, kaže, to mu je ostalo od rata. Svako je negdje puk’o, a ovaj moj puk’o u usisavanje. Mog’o je i gore pući – čujem je, kaže ova moja ahbabica, s druge strane žice kako guta pljuvačku k’o varikinu. Jednostavno, razumije uzroke, ali ne može podnijeti posljedice.
Shvata to kao svoje iskušenje na ovom svijetu i stoički podnosi. Al’ dokle će podnositi, e to ne bih znala reći. Kako nastade ova korona, ona poče cirkuzat’ da ju je njen muž prizvao njihovim usisivačem Korona-optima.
– Eto ti, umjesto da ukloniš koronu, prizva je usisivačem Korona – pokušala sam, priča joj ova mučenica – na šalu da okrenem ovu njegovu fiksaciju. I tako hahaha, pihihihi, on nastavi da usisava i u izolaciji. Nema labavo. Nije to rat da struje nestane pa ne mere. Ide struja, ide Korona-optima k’o mlaznjak. Stara je, birvaktilska, al’ kad usisava, jede ćilime. Rese nam je pojela ima i deset godina. E, to mi nije krivo. Onako sam ih morala stalno češljat’, izbjeljivat’, ravnat’… Neka mi manje posla. Jer, moj Hame, on usisava, ali ne raspetljava i raščešljava.
Sad, kako ne izlazi, usisavanje više nije svakih nekoliko dana nego svakog dana. Kad mu ona negoduje, upadne u diskusiju u kojoj su njegovi argumenti tipa da se najviše prašine, zapravo, stvori od perutanja ljudske kože. A kako oni sad ne izlaze, to je i više prašine i veća potreba za svakodnevnim usisavanjem.
Eto hajde, neka neko od vas zamisli u izolaciji svakodnevno drndanje usisivača po pet sati. Te mikrob ovdje, te bakterija ondje, te gljivica najviše po ormarima ima. Obiđe s usisivačem brat-bratu dva’est kilometara dnevno. Nit’ pogledat’, nit’ pročitat’, nit’ skuhat’… Ništa. Samo usisivač k’o sirena za uzbunu iz ’92-e.
I taman kad je mislila da će pući, sve rasturiti u po izolacije, reći mu da je bolesnik, da je usisivač samo jedan od pokazatelja, da metne sebi crijevo u guzicu i usisa svu pamet što mu se tu slila… Jer ko zna koliko će ovo ludilo trajati, valja i njoj ostati pri pameti. I taman kad se naperila da ga sačeka da dođe kući iz kupovine i da raspali, kad…
– Znaš li šta je onaj moj umobolnik kupio?! Dok svi kupuju brašno, ulje i konzerve… On kupuje rezervni usisivač!!!
Jaranica se odvalila smijat’.
– I šta misliš koje mu je opravdanje?! Kao bio na akciji, eto ne bi on da nije bio na akciji…
– Pa šta ti na to? – pita je jaranica kroz smijeh.
– Ma, šta ću?! Nisam mogla od šege pravit’ belaje.
– Ali, ako se ovako nastavi – a ne vidim razloga da se ne nastavi, kažem ti, šege više neće biti – ja l’ Jagomir ja l’ Zenica, on ili ja, ne vidim mirno rješenje.
A onda jaranici k’o da sinu nešto i ispriča joj: – Nije to ništa. Jedan mi je prijatelj prič’o da je njegov kolega s posla stalno prao kožni kaiš. Vadio ga iz pantola, čistio, glanco, puh’o u njega k’o u zamagljeno ogledalo, i onda ga prsko i prao deterdžentom k’o suđe. Žena deset godina trpila, a on nije htio psihijatrima. I rastavila se na kraju živaca.
Taj moj jaran kaže: Sve ti je to vesvesa. Znaš, ono što psihijatri zovu opsesivno-kompulsivni poremećaj, e to ti narod zove vesvesa. To ti je kad insana spopadne zor i strepnja sa svake strane. I ne da mu mira. Neko manijakalno glanca, neko usisava, neko ne da ništa bacit’…Što bi moja tetka Šerifa rekla: To ti njemu, sine, šejtan šapuće i pamet muti.
A na spomen doktora odmah se ljuti. Jer ne d’o ti Bog da takvima kažeš da im nisu sve daske na broju i da moraju potražiti stručnu pomoć. Eto ti tek belaja!
I kaže mi ova moja: – Samo što ja to njoj rekoh, kad eto ti Hameta na vrata. Vratio se iz granapa. Zaboravio prašak za pecivo, ali je zato kupio paket kesa za usisivač. (!)
Bojim se da je Vesvesa jaranica ovoj Koroni. Ma šta jaranica da su sestre blizanke! K’o da čujem kako Vesvesa šapće Koroni: – De ti napadni, a ja ću ti se pridružit’!
Zato, narode, čuvaj se Vesvese. Korone prolaze, a Vesvese ostaju.