Evo navršio se mjesec otkako smo u izolaciji. Dovoljno je to vremena da onaj plavi lakmus papir pocrveni i da se dobro zakiseli brak. Pitala sam svoje jaranice je li kod njih kiselo il’ slatko, ili je ostalo bazično pa se devera kako se i deveralo i bez nakih velikih iznenađenja. Evo šta mi je jedna ispričala
– Muški su ti k’o ravna ploča, njima je sve ravno ako im je ravna plaća – kaže mi solomonski prijateljica čiji se muž – inače, po zvanju čisti ziheraš, učahurio u državnoj službi. On u tržišnoj inspekciji k’o đoja hoda od tržnice do pijace, od pijace do frizeraja i restorana, i kući uredno dolazi podmiren sa svih tih strana i namiren k’o stoka sitnog zuba.
– Kad je ovo sve naopako krenulo, odmah mu je op’o pos’o, ali je na početku znao izletjet’ u inspekciju na tržnicu, donijet nam domaćih jaja i travničkoga sira. Iskreno, meni nije ni do jaja ni do sira nego samo da mu vidim leđa – počinje priču o svojim mukama s mužem u izolaciji.
A sad ne ide nigdje. Ostaje kući, a opala mu i plaća. I odmah mu do mora ništa ravno nije.
Ne miče se od one plazme. Nije čestito ni ust’o, ma ni krmelje nije ispr’o, on se fata onog koronaškog daljinskog i pali s nekom posebnom strašću kao da se nada džekpotu ili u najmanju ruku trinaestoj plaći. Ne da meni ni djeci ni prismrdit’. Mi radi mira hodamo kroz kuću k’o balerine na prstićima.
„Šuti, bona, stani, da čujem šta kaže ovaj iz Kriznog štaba. Djeco, stavite flaster na usta! Zar nemate onlajn nastavu. Šta nas čuvate ovdje u dnevnom. Hajde, žibje u svoju sobu!“
– I znaš šta nam je uveo?! – Ha je čuo da ovaj zabrinuti iz Kriznog apeluje da se nose maske i rukavice, on je to k’o pravi bukvalac sve doslovno shvatio.
– Kako doslovno – i u meni se probudi znatiželja. – Šta je to Same uradio, majke ti?
– Postrojio nas luđak sabahile: „Da ste svi stali ispred mene… Rek’o sam, nemoj dvaput da ponavljam, najmanje metar razmaka! Neću da čujem da se po kući više hoda bez maske. Rukavice ne morate stalno nosit’, ali ruke prat’ non-stop. Ti, Sadžida, moraš nosit’ i rukavice. Stalno nešto higijenišeš. Dotičeš odvode, šolje, ćoškove… Ruke prat’ malo sapunom, a malo ovim hlordioksidom dezinfikovat’. Dobar je pravo, ne izaziva iritaciju i ne šteti koži. A naš. Domaći. Samo naše nek’ se zna, samo mejd in Beeee i Haaaa. A sad ste slobodni. Na mjestu voljno!“
I mi k’o bekani sve za njim k’o eho: „…beeeeee i haaaaa…“ Ovo ti je živa istina. Ne šali se. Uveo vojni režim. Malo-malo pa nas prebrojava, ako je neko skinuo masku, tjera ga da je vrati.
Draga Indira, ja ti imam nerješiv problem. Živim, ba, s paranoikom.
– Pa kako djeca? Hajde Sara je mala još, njoj je to, vjerujem, sve igrica, njoj je tek osam, je li tako? Ali, šta Amar? On je pubertetlija, buni li se?!
– Amar mu je jedini pencilin – nasmija se prvi put tokom razgovora, kao da joj se od te sve muke najednom prosvijetlilo. – On ga handri u mali mozak. Natakari onu svemirsku masku, znaš onu s udubljenim crvenim čepom. Uzme pivu koronu iz frižidera, pritakne je na čep i pridržava s onim štapom za selfi jer on ima onaj pipak koji čuva mobitel, znaš koji? (ma ja, znam, u sebi potvrdih a pojma nemam koji)…E, taj… sad mu taj pipak čuva koronu. I takav se ukaže Samiru u dnevnoj, nagne koronu i sve ga provocira: „Hoćemo li stari po jednu drmnut!?“ Srećom, Samir još nije izgubio apsolutni osjećaj za humor pa se kiselo nasmije i pošalje ga tamo gdje je bio prije nego što se rodio.
– Hajde barem ti je cirkus u kući.
– Jeste, jašta. Zbog velikog interesovanja Cirkus Corona produžava gostovanje! Slušaj ovo, molim te. Samo što se nisam zakocenula od smijeha. Nekidan ovaj moj tik što je prileg’o – s maskom naravno, al’ samo preko usta, kaže boji se da će se ugušit ako je i preko nosa ostavi (!). Izvalio se na trosjedu odmah iza ručka da mu se ćušpajz bolje primi i pila li pila k’o puh na komšijskom tavanu, kad mu Amar uleti k’o onaj Dart Veder. Laser u ruci a na glavi metalik crna kaciga, nije mi dobro kad se sjetim kol’ko smo se izvalili za nju.
– Eki kupili – dobacim. Čudo je Same nije dobio onako na peškeš?!
– Nije vala to mog’o, licencirano. A Amar navalio kupi pa kupi. I eto ja mu od regresa uzela. Vrijedila je, vala, ako ništa ovog prepada. On spava, ona mu se zelena bolnička maska napuše pa ispuše, sve hrk za hrkom baca. Amar mu se unio u facu i kroz onaj zvučnik u maski stao isprekidano disat’. A znaš kako ono zvuči kao da ti krvoločni pitbul na uho dahće. Jooj kad je Same otvorio oči, a ovaj mu sa šljemom i željeznom maskom pred oči izbio, kad je vrisnuo, odmah komšija ispod nas izletio na balkon. Pričapio Amara za ruku, izbio mu onaj Vederov laser i zaletio se za njim. Mali uletio u svoju sobu, zaključ’o vrata, a Samir i njemu i meni sve po spisku. Zakocenula sam se, on onako zajapuren kaže izaš’o mi Amar na san k’o prikaza, mislio sam da me naka neman proganja.
A ja iskoristila priliku, unijela mu se u onu masketinu i sve se inatim: „E, neka je, vala. Bog mu lijepo zdravlje dao. Jesi nas sve postrojio, samo što nam brojeve nisi podijelio. Ni imenom nas ne zoveš. Eto nek je tvoja guzica najpreča. Kao brineš za familiju!? Za sebe se ti bojiš. Što ti ne odeš do prodavnice kad si frajer! Nego dijete šalješ. Prpa, aaa?! Ti i u kući počeo izigravat’ inspektora! E, ne’š više“, i demonstrativno skinem masku, bacim mu rukavice posred labrnje i kažem najjaču riječ od tri slova na svijetu koja sve govori: „Mrš!“ Okrenem se i izađem na balkon da malo provjetrim mozak.
– Pa šta bi poslije? – pitam je kroz smijeh.
– Djeci sam rekla da se ponašaju normalno, ne nose tu alescuzamen medicinsku opremu po kući a da se s njim ne dodiruju, kad već pacijent to neće. Kontam nisu vala ni na kakvom gubitku. I prije se korone s djecom nisi dodiriv’o, nježan si k’o bager – i to sam mu rekla.
I tako su oni napravili alijansu 3:1. Nije puno trebalo pa da se ludi Same pokrene i izađe iz kuće.
Ignorancija je fakat majka atrakcije. Pokazala se i u ovom slučaju k’o spas. Kako on izađe iz te paranormale, tako se oni napokon uhvatiše normale.