Bez tabua

Indira Kučuk Sorguč: Ne da se, moj Šone… do potoka

Nije ni mušku lahko ako uza se ima terminatora što viruse iz korijena čupa i ne da ni sebi ni drugome rahatluka. Ova naša Šaza cijelog života manijakalno čistila kuću i sad je došlo njenih pet minuta da likuje kako je bila u pravu, jer cijeli svijet koristi njen patent

 

Svijet se u samo četrdeset dana potpuno izokrenuo.

Pričam s ljudima, naravno, ništa uživo – samo putem telefona, a i to na ovaj način – ja l’ me neko nazv'o, ja se instinktivno udaljim od slušalice haman metar. Čuvam se od elektromagnetnog zračenja, a i od, gluho bilo, slušalice koja može fasovat’ bakterijsku upalu pa gdje sam onda prispjela!

Tako pričam kad me zovu na fiksni. A s mobitelom imam drugu praksu. Postavim ga na onaj nosač – dobila od moje Belme iz Njujorka grada, fini gumeni s magnetom i drži udaljenost pristojnu ako se „koliramo“ putem slike, lijepo se i slušamo i vidimo, a ako je samo audio varijanta, tad je spikerfon dovoljno megahercan i čujemo se fino i kad ga postavim na „socijalnu distancu“.

E, tako, pod ovim novonastalim okolnostima jadikujemo jedni drugima i prepričavamo (ne)moguć život u izolaciji.

Baš me tako nazva nekidan moj stari ahbab iz mahale, žali mi se sve u šesnaest. Ne može čovjek opstat’ u rođenoj kući. Žena mu popi mozak. Provodi torturu. Ni on, ni njihova dva adolescenta od djece, nisu rahat ni sekunde.

  • Ne mogu ovo više trpit’, vjeruj mi. Prob'o sam sve taktike s njom, al’ ne ide. Proganja nas k'o inkvizicija vještice. Nas trojica postala joj služinčad. Sve ide za nama i komanduje: „Ti operi to, ti odnesi ovo, skloni, prikloni, pomakni, odmakni…“ Haj’ to i nekako, atrofirali bi nam mišići u ovom kućnom pritvoru da nas ne handri – nego što zvoca, melje i zakera. Kod nas ti je stalno generalka. Ja ne znam da sam deset dana u ovih 25 godina otkako smo u braku proveo a da nešto nije bilo nadignuto u kući. Non-stop spremanje, čišćenje, molovanje, gletovanje, usisavanje, pranje, glancanje, lakiranje…

„Pa kako tek sad da si puk'o, znamo svi da je Šaza vazda bila temeljita u čišćenju. Pa od nje komšiluk do neka doba nije mog'o zaspat’. Sjećam se jednom kad je svu mahalu uzbihuzurila, jer joj se diglo crijevo na lijevo pa je u dva po po noći stala klofat’ ćilime. Udarala je tako jako po onom ćilimu k'o da joj je on za nešto kriv, baš k'o da mu hoće dušu uzet’. I kroz avlijska vrata čulo se jecanje tog vunenog jadnika do prve kuće u ulici. Mi se svi pitali kako vas trojica možete spavat’, ako ste ikako i spavali.

  • Ma vazda ti je ona bila hujava, nabijena elektricitetom. K'o da je pucaju elektrošokovi. Ja sam nju zbog tog i begenis'o, nisam vidio u tom neki defekt. Kont'o sam bolje da se na vešu i suđu iskaljuje nego na meni i djeci, užoj i široj familiji. Ali, sada je postala i zajedljiva. Eno ti Nereta i Nasketa pa nek’ ti potvrde. Ludimo svi. Sreća da ja moram na pos'o pa sam ugrabio malo laufa, ali njih dvojica čupaju kose. Ne smiju nigdje iz kuće izać’. Znaš da ovi naši blizanci nemaju još osamnaest.

„Pa dobro, Šone, osim što trlja i trlja da se sve puši, šta je to sad drukčije u odnosu na vrijeme prije pandemije? Je l’ to što ste svi zajedno pa se spotičete jedni od druge ili si ti konačno progled'o ili je ona, ustvari, tobom nezadovoljna? – pitam ga onako ofrlje, ne bi li malo došlo kod njega do samokritike. Al’ jok – nema kod muška preispitivanja vlastite krivice.

  • Mi smo na njeno manijakalno čišćenje već oguglali, pokrijemo se jorganom preko glave i pravimo se da je ne čujemo. Ali, sad je došlo njeno vrijeme. Sad nas ubija u pojam pričom: „Šta sam vam govorila, a vi me ludom proglasili?! Eto vam mater luda, žena ti luda, eto sad – lud cijeli svijet, ha?! Ko je lud, ko je sad lud – pitam vas!? Svi se sad ribaju, peru, trljaju, čiste. Po pedeset puta na dan pršću ruke… A kad sam ja to uvela u kuću, kad? Sve, luda Šaza….

Dočekala i Šaza svojih pet minuta – pardon 40 dana, možda i mnogo više, ko zna koliko će nas ovi globalvirusolozi ribati ovom naukom o virusima, ovom tzv. praktičnom virusologijom. Možda Šazinih pet minuta i potraje…ihahaaa.

Eno vidim  je…opet je nadigla kuću… sve iznijela… treći put otkako je Corone. Ćilimi, natkasle, komode, lusteri, špigla, staze i bogaze, frižider i zamrzivač, hrke svakojake… čak je i kadu iz ćenife iznijela. Da ne bude dileme, ona je od Šona tražila onu pokretnu što se ne zazida, kako bi je mogla pomjerati kako joj ćeif i ribati je dok ne pocakli od blještave bjeline. Prije dok djeca nisu porasla iznosila je sama, nije mogla, k'o kad je puna nakog zora i aspidluka, čekat’ da se Šon vrati s posla. Ali, sad je upregla blizance da je natovare na leđa i iznesu na avliju.

Njeni su slomljeni. Što od prenadoknađenih časova fizičkog što od muke zmijskog jezika: Eto, jesam vam rekla…. Sve sam znala… Kome ja ovo čistim nego vama… Nema tog virusa kojeg ja neću umlatit…. Zube ću mu iščupat svojom pratljačom…

I sve tako dok….

  • Bilo joj je slabo u jednom momentu kad je klofala ovaj perzijaner iz dnevne. Nije dala nikad da ga nosimo u praonicu, eto uništit će mustru i boju. Ona će to po starinski. Koliko ga je oprašivala, odjednom joj se zamanta. Baildisa se. Šećer smo joj preko mašica davali. Rekoh, sad ćemo mi nju u bolnicu, na bolničku njegu. Al’ zaboravih da kod nas Hitna ne dolazi otkako je ova Corona. Taman što se ponadah da ćemo svi dahnut bar par dana… ono…. Ne da se.

 

E, baš se ne da, moj Šone, usranom do potoka.

Pratite nas na društvenim mrežama