Bez tabua

Indira Kučuk Sorguč: Žena u klozetu je k'o šećeraš u fabrici čokolade

Žena u klozetu je k'o šećeraš u fabrici čokolade. Kad je tamo, ona dobije nako uzbuđenje i sva se izvitoperi, probude joj se zakržljali animalni nagoni pa se uzbahati da očima svojim ne možeš vjerovat’ ako si se zatek'o u istom zahodu s njom. A jesi, pod uvjetom da si žena.

 

Godinama se kanim da opišem žensku prirodu kad se nađe u hali. U javnom zahodu. Tamo gdje ima više kabina i ogledala, tariguza i safuna. Sve šo nisi ni zamislio, pod uvjetom da si muško, da ljepši spol radi ikako, e radi u hali.

Kad me potjera, a ja u nekoj kafani, restoranu, il’ hotelu s tim kafansko-gastronomskim užicima, molim Boga da nije red pred ženskom ćenifom. Tu samo što se kolo ne igra i ne razvlači ćetenija.

Kod muških normala, sve u tišini, jedan uđe, drugi izađe bez naguravanja i  bespotrebne priče. Nema pitanja o ženi i djeci, gazdi, firmi i familiji. Oni hladno uđu i izađu sa sjajem u očima. Olakšani. Pri izlasku, onako usput, zakopčaju šlic i zakaišaju se. Može se kod svakog drugog naići na jedan mahinalni tik, ali ne očima, nego potez lijevom rukom koja s ponosom popravi kuglagere u međunožju da se rasporede u pravilnom omjeru 50:50. Nagonski. I to je sve. Sve što je od sve njihove bezobraštine i muškog prostakluka iz davnina preostalo. Al’ se zato na žensko sav taj njihov dokoličarluk i pogančerluk preslik'o.

……

Nije vala više ni žensko žensko ni muško muško k'o što se nekad pikalo.

Nekad je žensko u javni klozet s gas maskom i gumenim rukavicama ulazilo. (Doduše, kad počnemo ulaziti u kafanske objekte, a ne samo u bašte, kako je zbog ovog koronitisa dozvoljeno, ko kaže da nam se te dobre stare navike neće vratiti?! Pa ja kažem – neće sigurno. Iz nekulture u kulturu ide teško. Isto je tako iz kulture u nekulturu).

Nosalo u lakovanoj tašni alkoholne maramice i litru solne kiseline iz najmanje dva razloga. Prvi da špricneš onu kiblu od WC školjke, jer nikad ne znaš ko je ispred tebe olakšav'o svoju dušu. A drugi da se solnom odbraniš od mogućih muških napasnika koji vrebaju samu i nezaštićenu curu. Takav je bio odgoj.

U javnu halu nikad sama, jer te prate okom, a i skokom, barem dvojica nazovi jarana.

Znači, il’ se ide s jaranicom il” s ludom tetkom il’ s flašom varikine, solne i sumporne kiseline! Kad ti se manijak primakne, a ti ga ako nemaš kad da otvoriš solnu fljasneš flašom po tjemenu i bjež’ kol'ko te duge noge nose.

Nekad je mušku bilo uć’ u popišanu halu normala, nije se štrec'o ako bi se čuo po urinu i raja ga zezala: Je l’ to još kateter nisi skin'o?! Nareziljeni bi kroz jetki osmijeh dodav'o ulje na vatru: Eto, vi ste u svili i kadifi rasli, posipale vas majke mošusom! – Šta nam napriča, zlatane, eto te k'o da si se uhelaćio u jorgovanima – nastavilo bi se podbadat’.

Muški su još dok su se zvali muškarci poštovali jedan izviđački ritual: Ni ruke ne bi prali da ne prebrišu tu aromu mokraće koja smrdi na ribu i budi u njima pohotu. Dok bi žene trljale dlanove žustro i višekratno i sebi i svojim maksumima baš po onoj dječijoj: Trljam, trljam, sve se puši, perem zube, vrat i uši… a i obje ruke dobro osuši.

…..

Priča mi drugarica kako je danas:

– Taman se obradovah, nikog u ženskoj hali, da se  i ja u miru kutarišem pritiska. Nisam se ni namjestila kad vriska. Razaznah pet-šest glasova. Odmah se sve pipe otvoriše, i odmah se stresoh. Jedna povuče šteku moga dvora, iako bi i ćorav vidio da je reza povučena i da se zacrvenila, što u prijevodu znači da je zauzeto. Kad se zazeleni, drage pišulje, onda je slobodno. Ali jok. Nije joj bilo dovoljno jednom, ona nastavlja gurat’ grubo još dva puta dok ja nadrkano ne povikah: Zauzeto!

– Vidi ove što se dere k'o da joj je slon na nogu stao! – pobuni se bedevija.

Tri su kabine, tri lavaboa, tri kante za đubre, tri sapunjare, tri kutije za ubruse… a njih šest. Smeta im što sam zauzela jednu halu. Što ne mogu sve odjednom u klonju da simultano kenjaju. I društveno se umrežavaju. Jedna pustila da zavija neko s mobitela, s jutjubea.

– Jesi l’, bona, čula ovoga Veljka kako pjeva Bogdani? Poslušaj…. Dreči cijela ćenifa. Ova što je ugrabila kabinu dobacuje:  Jeste li vidjele, Zilha se odrekla Edinog prezimena!? – Joooj, kako je ona meni lijepa – doviknu ova što ne prestaje palit’ onaj prokleti aparat za sušenje ruku. Neka će: Meni je Luna carica, niko joj ne može ni cipele očistit'… Peta će: Ja sam sakupljala lovu za nju, ma sve sam naše cure stavila u grupu, da  joj se nađe kad izađe iz Zadruge…

To se bacaju klipovi, komentari, psovke…

Osjećam po mokraći njihovu nestrpljivost kroz zatvorena vrata. Ubiše govno u meni. Bolje mi je, rekoh sama sebi, da izađem. Kako su krenule, ove će u hali i zanoćit’.

I dok na sebe nabrzinu navlačim milion slojeva odjeće, jer sam zimogrizna i napolju je minus, čujem ih kako se klibere, prskaju parfemima i svako malo povlače one ubruse, dok neprestano zuji k'o mješalica za beton ona razdrndana sušilica. Kad je dernek, nek’ i hala gori!

Izlazim sageta k'o da je na meni vreća cimente, krajičkom oka ih pogledam i tek se tad smrznem. One sve u domindžacima i dugim čizmokama dobutnjacima, veselo klikuću u duboko dekoltiranim bluzama, šminkaju oči, obraze, kosu, tjeme, usta, bradu, obrve, ruke, noge… A ispred se red proteg'o. One ni habera. Ja se zastidjeh umjesto njih i šmugnuh u prazni muški WC.

Nužda ne pita.

…..

Ma znaš šta, rekoh ovoj mojoj jaranici, ja vidim izlaz za nas. On je sto posto u ovoj „no džender“ hali.

Ha se ona pojavi, ja ću u tu halu zasjest’. Volj’ mi školjka, volj’ mi bide, volj’ mi pisoar. Volj’ mi sjedećki, volj’ mi stojećki, volj mi klećeći. Volj’ mi spuštenih gaća, volj’ da se pridržim k'o balerina za onaj invalidski gelender, volj’ da se uhvatim za onu vodokotlićku motku il’ za onu govnjivu četku. Ha ja! Samo da se olakšam.

A o minderpuzama gospoDŽama s pedigreom u hali ćemo drugi put.

…..

Pratite nas na društvenim mrežama