Nikad mi se nimalo nije sviđala ona bosanska mudrolija: Nije majka sina karala što se kocko nego što se vadio. Ona služi ko opravdanje. – Haj, bogati, šta ima veze. Sve treba probat pa i kocku. Do određene granice. Dok dobijaš. Ha gubiš i počneš da se vadiš, onda ide strašni ukor strašne majke. – Nemoj da bi mi tražio pare da se vadiš. Nemoj mi pred oči ako si nekom osto dužan. Nemoj da mi na vrata dolaze tvoji pajtosi i traže pare. Para nema. I tačka.
Ova šala možda i dolazi iz stvarnog mentaliteta bosanskog čovjeka kojem je interes vazda u prvom planu. Pa eto u ovoj mudroliji se nađe i kod majke koja je, znamo, jedino bezinteresno stvorenje na zemlji. Majci je bitno da se kloneš ludorija a ne da u njih upadaš, kocko se ti i donosio ili kocko se ti i raznosio.
Otkako su ove kladionice nastupile, nema onog kome kocka nije ušla u kuću. Ako ima, blago li se njemu.
Priča mi jedna kolegica na kakvim je ona belajima bila deset punih godina.
– Dođem ja jedan dan kući s posla kad moj Sejo razastro nake novine i drži olovku u ruci, čas pogleda u novine, čas u nebo pa u neki papir ispred sebe i nešto šarne. Kratko, kao da ga struja ofuri i vrati ruku opet u isti bezvazdušni položaj. Hajde, rekoh, samoj sebi – možda piše onaj svoj magistarski iz elektromagnetne indukcije pa ga pustim. Taman hoću da postavim sto da jedemo kad on zgrabi one papire i promrmlja: Dolazim za 15 minuta. Ode ko furija i dođe lagan kao perce bez onih papira. Pitam ga: Jesi li to računo za onaj magistarski? – Jesam – kaže.
I tako je krenulo, prepričava mi svoju golgotu, jer od tog dana kad je Sejo zakoračio u kladionicu koju su nacalili pored nihovog ulaza, ona više nije imala mira.
– Kladionica ti je veća zaraza od ove Corone. Kunem ti se. Više imaš šanse da preživiš Coronu nego kladionicu. Znam iz svog primjera. Ja i Sejo se skidamo sa kladionice ima godina. Ko da smo na teškom heroinu.
Pa šta njemu bi da uroni u to carstvo materijalnih čula, pohlepe, hazarda i igre? – pitam, jer znam da je on o sebi pri sebi.
– Ma ništa, iz puke znatiželje. Hajde, kaže, da probam, pred zgradom mi, svi idu, nešto pogađaju, tipuju, prave kombinacije. Ne ulože puno para, više se igraju. Osjećam se ko degen među njima. Sjednem s rajom a oni sve oko golova, kartona, strijelaca, znaju timove napamet, sastav moldavske treće bejzbol lige, gradove u Litvaniji i Islandu… Svi su ovi kladioničari listom profesori geografije. Nije mi bilo druge i ja uletim, marka-dvije – neosjetno.
I onda ih je to neosjetno po neosjetno, marka po marka, sat po sat, pivo po pivo, utakmica po utakmica, načisto zarazilo. Sejo se, priča mi jaranica, pretvorio u eksperta i počeo donositi više para nego što je ulago. Tipovo samo na englesku drugu ligu i izverziro se pravo. On je to uživo pratio… Magistarski nije spomenuo pet godina, a starom kod koga je radio ko knjigovođa dao otkaz.
– Jednom je na nekoj utakmici Hadersfeld-Kvins Park Rendžers hajrovo 944 marke! Ja se bogami skockala i li-la, proveli se tu noć ko kralj i kraljica. Obigrali sve što je bilo otvorenih kafana. Nisam ga ja sputavala. Vidim uživa i dobija mašala. Sejo je takav; kad on ima, svi imaju.
Pretpostavljam, kažem joj, da je nesreća u familiji krenula kad je počeo gubit, kad ga je Hadersfeld iznevjerio a taj Rendžers fulio penal ko domaćin.
– Tako nešto i bi. Gubio pa dobijo, gubio pa dobijo a onda zaredalo samo gubio. Ja ga počela prekoravat da nam je donio zlo u kuću.
Jel po onoj: Nije majka sina karala šta je kocko nego što se vadio!?
– E, baš… On, ti ga znaš, tih kao sjena, prvo se povuko u sebe, ja se pobojala da nije depresija. Ona mi moja psihijatrica odmah prepisala ksanakse. Ali oni ga još više nahajcali, valjda djeluju tako – mirnog dižu, a nemirnog spuštaju. Sejo mi se sav povampirio… Hoće da dobije i makar. I dobije na kraju balade 54 marke na Viganu i Kardifu. I neš vjerovat šta se desilo!?
– Šta? Uplatio svih 54 na Hadersfelda i Rendžerse?
– Ma jok. Odlučio da ne kocka. Neću i tačka – bacam kocku, uzimam knjigu. A meni se tek tad stuštilo. Sve kontam izbi nam iz kućnog budžeta milju mjesečno. Nego opazim da je ispunio tiket i bacio ga u huji u kantu za smeće. A ja ga fino izvadim, ispeglam peglom na paru, uzmem novčanik i poletim dok me nije vidio do kladionice. Stavim cenera na tu kombinaciju i ček-ček, dok je on u svojoj sobi i priprema magistarski ja zurim u teleteks. Do jedan sam zvjerala, a brci mi se se smijulje, ko da sam dobila. Sutra poslije posla svratim u kladionicu da pokupim svoj dobitak. Sto osamdeset maraka! E, rekoh, nećeš ti Sejo gazit po našoj nafaci! Tresnem mu pare na sto i kažem: Ispunjavaj!!!!
I, kako se ta afera završila?
– Pretpostavljaš, ja se navukla. Sejo neće, a ja navaljujem. Ko da sad samu sebe slušam, kažem mu: Tvoje je samo da ispuniš, za ostalo se ne brini. Ti ne ideš u kladionicu, ja ću. Nije tebi haram, meni je. De ispuni.
I ispunio je. Još jednom. Onda joj je rekao sikter. Ona se danima, šta danima, mjesecima varakala. A i on se borio s tim. I profesori geografije, čuvene tipdžije, okrenuše mu leđa. Umalo i rođena žena da ga ostavi jer je on ostavio kladionicu.
Fakat, čudan zeman nastade.