Sretnem nekidan jedinog nezaposlenog glumca i pitam ga kako dura. Kaže, ko Hamlet samo ponavljam mantru: Biti ili ne biti – pitanje je sad. Pa bude li šta? – Bude za budžetlije, a za nas slobodnjake ko od šake do lakta!
Prošlo je pola godine otkako je krenula ova belaj-baja i ljudi se snalaze kako znaju i umiju. Ugroženo je more profesija, udario namet na vilajet. Kao i kad je bio rat – nekom rat nekom brat.
Često u istoj profesiji nekom bude ko bubreg u loju, a neko nema ni za kifle.
Nadrpali su uglavnom oni koji nisu na budžetu. Estrada plače. Hvataju se za glavu. Traže podsticaj od države. Prijavljuju bankrote, minuse, veće rashode od prihoda. Kukaju ko sinje kukavice. Nina Badrić iz svoje hvarske oaze poručuje: Spasite nas pjevače! Neda Ukraden se slika u bikiniju u 70-oj i traži podsticaj od svoje države… Čola se sakrio i od svoje djece, on ništa ne poručuje. Brega još trpi ovaj zulum, vidjet će se dokad će moć durat.
Ali zato u Bosni i Hercegovini svi šute, i estrada i kultura. Brčkaju se u našem findžanu na moru i šute. A zna se ko ne traži taj i ne dobije. Ustvari, dobije-dobije, ali duplo golo.
Sretnem nekidan jednog slobodnjaka, glumca. Čovjek pozavršavo sve ove sarajevske škole, akademije, radio po raznim pozorištima kao gostujući glumac, piso svoje komade, izvodio, borio se kao lav za komad hljeba i publike i uspijevo sam na otvorenom tržištu hraniti sebe i ženu i djecu. Uvijek je pod be imo mikrofon i kafanu.
- Šta ću, Indi moja, stomak ne pita. Nisam imo štelu da se zaposlim u pozorištu ko moji klasići, i moro sam se snaći. Preko dana spremam svoju monodramu, navečer pjevam Šabana. Sutra igram Šekspira, a onda pjevam svadbu. Repertaor mi je pravo širok: Sve od Silvane do Nirvane. Ali, što se mora nije ni teško.
- Uvijek je slobodnjacima guravo. Ne pripadaš nikome, nijednom klanu, tutor si sam sebi, ali nije mi jasno kako se nisi uspio zaposliti sve ove godine? Toliki suse diletanti sa dijagnozama pozapošljavali, ne znaju ni tacnu unijeti nascenu da im ruke ne zadrhte a ti osto ko zadnji levat na ulici?
- Znaš kako se kod nas zapošljava, nemoj me sad i ti provocirat! I sama si isto decenijama prolazila a sad mi držiš befel. Dosta mi je moje muke! Eno mi dvoje kući, jedno drugom do uha, pište, traže svoje, nemam se ja kad uvlačit nikome u analni otvor, valja mi moje piliće nahranit!
- A, kako sad, kad je ova neman od korone zahvatila i pozorišta i kafane. Sad ti i ovaj plan be nije nikakvo rješenje. Kafane i klubovi rade sa smanjenim kapacitetima, sve zamrlo, svadbe odložene i ovo što se svadbuje sve je u krugu porodice?
- Šta kako?! – malo se brecnu. – Nikako. Ugrabio sam u ovih šest mjeseci tri svirke, dvije predstave na otvorenom pred pedeset ljudi i jednu svadbu doduše na livadi pa je slobodnjac, ali para bijedna.
I, u tom momentu mu pređe tamni oblak preko lica, i kao da se sjetio nečeg važnog, prenu se, pogleda me sa nevjericom u očima i uzbuđeno će: – Zamisli, nazove me kolegica koja je zaposlena u pozorištu na neodređeno, ništa godinama ne radi, igrala epizodu u dva projekta, ali zato ide plata, ide topli, ide karta, idu regresi, menzesi, sve uredno mjesečno. I bez imalo stida, stade kukat, kako joj je teško jer je čula da će im biti smanjene plate za dvadeset posto!? I, rekoh joj, pa šta?! – Pa, kako pa šta, jel ti znaš da ja imam kredit za audija, da moj Braco ima kredit za njegovog džipa, da planiramo još jedno dijete?! Kako ću to sve ako mi nije uredna plata, pa i ovi honorari stali, ne snimaju se serije, reklame, sinhronizacije?! – zagrmi na mene.
- A ne pitaš me kako je meni?! Nek si se ti uvalila na budžet i ovih šest mjeseci primaš platu redovno a ne radiš ništa. Čak i ne odeš u pozorište. Samo do bankomata. Nemoj me izazivat.
- Ti imaš kafanu – ona će mi drsko i spusti mi slušalicu.
- Tako ti je moj frilenseru dragi, tuđa ruka svraba ne češe. Vazda bilo i bit će – utješim ga lakonski.
- Šta mi onda preostaje? Jedino da kao Valter pucam ćorcima sa Sahat kule po svim ovim rukovodećim organima. I po nezahvalnim kolegama.
- Ne ostaje ti ni to, odmah mu razbih puste snove, ne možeš se sve da hoćeš popet na Sahat kulu. Ona nije otvorena za turiste. Naravno nije ni za domaće ljude. Mi smo toliko pametni da je ne koristimo u sklopu turističke ponude grada. Zamisli da stavimo gore eksponat mitraljez kojim je pucao Valter – ne pravi nego ovaj iz Šibinog filma „Valter brani Sarajevo“? Eto para ko salate. A ti bi mogao serbez igrati Valtera. Onda, gledaj lafčino, vidiš ga!
Pošto se to nikad neće desit, možeš samo pjevat borbene. I najviše bi ti pristajala ona „Odoh i ja majko Bosnu brani TIIIIII!“.
- Ta mi izgleda ne gine. Noga iz Bosne ponosne – u sebi će, pa pogleda u mobitel i ozari se: – Ima Boga. Evo nafake. Zovu me da pjevam na svadbi u Travniku sad u subotu.
Jupiiiiii, zacrkutah, ipak se kreće.