Taj onlajn šoping i priliči muškom mozgu. Ne troše noge, ne čekaju žene, ne plaćaju kafe i ručkove dok čekaju, ne troše ni benzin, ni živce ni energiju u ubjeđivanje: ovo nam treba ovo ne treba, ili na ono „stoji ti, bona ne bila, uzmi da idemo“, a bogme ni više što im može džep podnijet. Ovako malo bace pogled na one vruće sajtove a malo na ove hot majice. I siti.
Ja ne znam kako vi, drage čitateljice, kupujete u ova kovid-vremena. Kažem „čitateljice“ ne „čitatelji“ jer još po starom kalendaru računam da muški ne gotive šoping. Ima i tu izroda, ali, ipak, vjerujem da takvi potvrđuju ovo pravilo.
Doduše, muški su postali babaroge za onlajn kupovinu. Prije nekoliko dana vidim kod jarana Dade dobru jaknu, standardno pitam: gdje si kupio. Kaže: naručio preko factcoola. Kupujem tamo i šulje, hlače, trenerke…
– Jooj, Indi, da znaš, kakve sam dobre tene kupio, ko pape – mekane, pamuk-pamuk. Otkako ih nosim ne vrijeđa me više ovaj moj bagavi nokat što mi ga je stari načepio kad sam mu pred starom reko da sam ga vidio u Akvi, a on joj slago da ode zaljepit keder jaranu Coberu, lafo ne vuče mu rerna….
– Ma to je meni super, samo tri klika i stigne poštom. Sve utrefe. Dosad nisam imo vala nikakav problem. Boja, veličina, izgled, cijena – sve dobio kako sam klikno.
Kontam nešto taj onlajn šoping i priliči muškom mozgu. Ne troše noge, ne čekaju žene, ne plaćaju kafe i ručkove dok čekaju, ne troše ni benzin, ni živce ni energiju u ubjeđivanje: ovo nam treba ovo ne treba, ili na ono „stoji ti, bona ne bila, uzmi da idemo“, a bogme ni više što im može džep podnijet.
Ovako malo bace pogled na one vruće sajtove, a malo na ove hot majice. I siti.
Zajedničko internet i tabanovića kupovini je samo to što im se znoje dlanovi.
E sad kako se kupuje kad nas je ova velika nevolja snašla? Da ponovim, ne znam kako vi, drage moje, ali znam kako ja. Nikako. Ja sam objesila novčanik sa svim harmonika pregradama i rasteznim karticama o vješalicu sa starim haljinama.
Nimalo me ne privlači šoping u koroni.
Nakanih se prošle subote da odem striktno po kupaći, jer se nadam okupat pa makar u plićaku, uđem u jednu radnju s onom maskom, kažem trgovkinji: – Ja bih jedan normalan kupaći, bez korpetina i žica. Žena me svako malo pita oprostite, šta ste rekli. Mumljam ja, mumlja bogme i ona. Ona meni: Mislite, sa fišbajnima. Kažem ja njoj: Neću tu marku, taj Fišbon, mi se ne sviđa, oni više ovu opremu za pecaroše prave. Nasmija se žena, ma sa fišbajnom.
– Aaaa – ma, jok, kakve žice, to me steže ko da sam u korzetu. – Imamo ove divne mogu se korpice izvadit. – Ma ja bih najnormalniji bikini, za vezanje na leđima a ne sa onim kopčama.
Al vidim kolko je sati, rekoh dajte mi ovaj crveni da probam. Kaže žena ne proba se. Pa ni gornji dio? Preko majice ću. – Ne može, gospođo, zabranili nam. – Pa šta ću sad?! – Ne možete u kabinu, roba se ne probava.
– Kakva je razlika, sad smo napipkale deset kupaćosa i jedna i druga?! – Takvo je sad pravilo, sleže žena ramenima, a ja pomislih ma koji će mi moj novi kupaći, imam deset starih. I odustanem od šopinga. Skinem onu brnjicu i zareknem se dok se ne vrati stari zakon opipavanja, probavanja, presvlačenja, fitinga i sitinga – mene radnje vidjet neće.
Pitam prijateljicu je li ona šopingovala u koroni.
Kaže, jesam, kako nisam! Treba mi ovo-ono, odem kupim. Pa je li ti gušt? – Kakav gušt, od sveg gušta ja se samo gušim. – I ti? – Pa šta si kupovala?
– Išla da kupim patike, trebaju mi, više ne nosim štikle, ne mili mi se, bogami. Sad su tene ili šunjalice zakon. Ko kad samo stojiš u redovima, čekaj na poštu, čekaj u banku, čekaj pred kasom, čekaj pred šalterima, bilesi čekaj pred cipelarnicom. I tako vidim na izlogu lijepe tene, natakarim onu masku, uđem. Pokažem prstom, kažem svoj broj, žena mi donese. Pitam je li mogu probat? Kaže: Možete.
– Čuj, dali ti da probaš? Meni nisu ni kupaći ni onaj kimono!
– Pa može valjda obuća, a ne može odjeća…. – Pa, kakva je razlika, ne kontam. Pa cipele tek možeš usmrdit, i ako imaš gljivice prenijet kakvu bakteriju, kakvu kandiditis mortalis.
– Pa možda kontaju na odjeću se može i kihnut i kahnut brže a da kihneš u cipelu baš se moraš potrudit….
– Jest, vala… Bezbeli je to. I?
– Dade mi žena desnu, ja probam. Ko salivena. Rekoh, dajte mi drugu. Bogme i lijeva sjela. Prohodam, na ogledalo. Čuste, udobne, ubile se za dugih šetnji i dugih stajanja u dugim redovima pred važnim objektima. E, rekoh, koliko su? Kaže na sniženju su, gospođo, trideset posto. Sad im je cijena 299 KM. Meni se zamantalo. Jedva iz mene glas ko u tića izađe, ne
znam ni kako me čula pod onom maskom: Je li ovo neka poznata marka? Neki brend.. Ripli, Guči, jel u njima neki đavo čuči? – izrimovah.
– Nije, gospođo, ali jesu talijanske, sto posto.
– I tu me nešto presječe. Sjetih se da sam ja na minimalcu u hotelu, da mi Senad nema posla, nema turista, kome će prodavat džezve i findžane?! Skidoh one Super Bili patike. Kažem sebi, Amela, nemaju krila, za te pare možeš bosa prestajat u tim redovima! A vala ne išla u drugu radnju u golom sam znoju, kiše mi se na ovo sve!
– I ti znači odustade od šopinga.
– Ne mili mi se da mi džaba daju, vjeruj mi. Osjećaj je ko da te neko davi. I uzima. A uzimaju nas kako god da okreneš. I bez kovida i sa kovidom. Trećerazredna roba – prvorazredne cijene.
– Ma ja, šoping je strast, mahnitanje – presvuci, vrati, odnesi, donesi, skini, kupi, zezni se, plači, kukaj, vraćaj se….. A ne ovo, uzmi ili ostavi. Izgleda da ćemo se i mi ako se ovo šopingkovičarstvo nastavi prešaltat na onlajn kupovinu ko moj drug Braco.
– Nećemo, bogami – ja sliku ne priznajem! Ja dok svojim očima ne vidim i ne dofatim materijal i pride još ne probam, pare ne vadim. Jok. Radije ću staro prekrajat nego tako novo kupovat – odlučno će.
Ja, saglasna sto posto. Samo šta ako ovo potraje, draga Amela?
– Onda nam nove stvari neće ni trebat. U kući možeš i u prnjama hodat.
Taman. Tako i jest.