Brko je posljednji čaršijski mangup. O njemu se danas ispredaju priče ko što su se nekad ispredale po sijelima uz saz, harmoniku i tamburu o Ličaninu Tali, Muji Hrnjici, Zmaju od Bosne, Morićima… On je od akcije i kad voli i kad se bori
On je super brko. Iz čaršijske galaksije. Nešto što se još samo prepričava po rijetkim akšamlucima i jedva preživjelim kućnim sijelima uz saz, harmoniku i tamburu.
Posljednji sarajevski mangup. To majka više ne rađa.
Nije da ih nije bilo takvih, bilo je. Nije da se svaka bosanska čaršija nije mogla pohvaliti takvim likovima, ali se nešto desilo pa ih ja više ne vidim u ovim mlađim generacijama.
Ovome danas makar jedno fali, ne može da se sklopi cjelovito muško pa to ti je.
To jal je nabildalo mišiće a nije mozak, jal je nabildalo mozak a nije mišiće, u oba slučaja ne bildaju srce. Kontaju ako „boostaju“ one „love stickere“ da im i srce radi ko singerica.
Mogu kontat kolko hoće, al nije to to.
Sad i po mahalama ako tražiš alfa mužjaka možeš možda naići na budućeg muža jer se za nekog treba udati, ali na one nekadašnje frajere lude od ljubavi teško.
Da su face u raji, mace udvoje, borci za pravdu na prvoj liniji fronta, zaštitnici potlačenih, vazda na megdan spremni s tlačiteljima, puni obzira prema starijima, pažnje prema siromašnim, odani prijatelji koji bi sakrili krvave ruke svog ahbaba, šarmeri koji ne glumataju i duhoviti su do bola i koji vode onu koja im je u srcu na romantičnu večeru udvoje i nije ih blam ko će da ih vidi i kako će to da tumači a ne ko ovi danas što vodaju trebe u svojim bijesnim džipovima u fastfudove! Sve u Pirpa i S nogu!!!
Ne mogu bilivit.
Svaku noć se takav jedan moderni „mangup“ hrani u fastfudu. I s tom je kockastom glavom i krakatim kermit-nogama koje je uguro u naku trenerku original falsifikata, njegova prikolica od cure kojoj je taj „doublehamburger“ s kečapom koji kipi iz tog „pirpaša“ na hladnom kožnom dvosjedu, sav ljubavni užitak koji će s njim imati. Naravno, ako izuzmemo „zadnje sjedište auta“ u nakom šumarku. Ako mu bude dobro, možda i upali grijanje.
E, to nije vidjelo mangupluka. Ali jest uhljupluka.
Prvo, ovaj naš Brko je završio sve škole. Savlado je prvo onu materinu odgojno-vaspitnu šta valja i šta ne valja, pa onda kaldrmsku-uličnu kad i s kim treba zabelajit a kad se s vicom provući i diplomatski ustupiti mjesto jačem i naravski nikad ne zaboravit. Završio je on i fakultet, nije da mu je trebo jer se odmah prihvatio da vodi kafić i išlo ga, ali mu je odjekivala u glavi rahmetli babina:
– Sine moj lijepi, doći će vrijeme da će fakultet bit ovo što je sad osnovna škola. Neš valjda biti vječni osnovac!? Završi pa se onda kurči!
I on završi pravo. Na kraju kad je vidio kolko je sati, moro je i seljački fakultet savladat jer je ta klika u svim sistemima vazda bila na vlasti, a on je htio svoje provest.
Zato je Brko uvijek visoko kotiro i kod raje i kod politike. Mangup s pedigreom.
Navest ću samo jedan od njegovih silnih bisera.
On je krv svoju ostavio u ovom posljednjem ratu. Neustrašiv ko Zagor, mudar ko Žalosna Sova ispeo se na ćuke oko Sarajeva sa svojim mahalcima.
Eh kad je poslije trebalo njegovim momcima rješit stambeno pitanje, to se oteglo ko zima četrdeset druge. Niko od ovih podrumaša da se založi. I založi se Brko na „svoj“ način.
Pitala ga raja: „ Ti riješi svojim saborcima stan dok si reko piksla, a drugi ostadoše kratkih rukava, kako si uspio?!“
– Ma ništa, to svako može. Ja sam se fino najavio kod svoga načelnika, i nije mi ništa odgovaro. Mora da je čovjek imo mnogo posla. Ja sam onda uranio ujutro i došao do njegovog kabineta. Pokucao sam tiho i njegova sekretarica je rekla: Slobodno. Ušao sam s osmijehom, donio joj bombonjeru, kulturno je pozdravio i pitao da li bih mogao ući kod načelnika samo na pet minuta? Ona me isto s osmijehom dočekala, priupitala za zdravlje i ušla kod načelnika, rekla mu da sam tu i da neću dugo, kad je izašla kaže da me načelnik očekuje. I ušao sam. On mi se jako obradovao, znamo se još iz ratnih dana, doduše, on nam se mnogo kasnije pridružio. Popili smo kafu, ja sam mu sve lijepo objasnio, i on je bez riječi potpisao da se svim mojim ljudima urgentno riješi stambeno pitanje. Ja sam mu se fino zahvalio, potapšao ga po ramenu i rekao: – Tako treba. Ako ne bude išlo nešto po planu, da li ja mogu opet da navratim? – pitao sam ga. On mi je kazao da će sve biti u redu, da nemam razloga da sumnjam. I da sam kod njega uvijek dobro došao.
A ustvari je bilo sve potpuno drugačije: Kad je Brko uvidio da se ovaj načelnik pravi tošo i da neće da ga primi, a zna mu i rod i čok i pomoz Bog, uletio je kod sekretarice bez kucanja. Kad je ona stala zapomagat da izađe i da će zvat sekjuriti, on je zaurlo: – Ušuti rospijo. Samo jednu progovori, u invalidsku ćeš. Jel unutra, govori!? – Jest. Kad je Brko manirom iskusnog kung-fu borca nogom odalamio po šteki, vrata se sama otvorila. E unutra se onda odvijo pravi Džeri Springer šouuuuu.
Načelnik nije smio ni okom trepnut. Sve je ispotpisivo. Kafa se nije popila. A Brko je svaki papir provjerio list po list. Nije džaba pravo završio. Dok nije dobio sve uredno nije ni mico iz kabineta. I, na kraju, to je jedino istina, fakinski mu se nasmijo u facu i potapšao ga po ramenu i rekao: – Tako treba. Ako ne bude išlo nešto po planu, ja ću opet navratit.
Načelnik je reko da će sve biti u redu, da nema razloga da sumnja. I da je kod njega uvijek dobro došao.
xxx
Jel ovo mangupluk? – Nego šta.
Mangup vadi mač kad treba. Ne vitla s njim svako malo ko dijete s igračkom. Njega zanima zemaljska pravda. I ne da na se. A ako baš mora da koristi pesnice, on ne muči protivnika. Dovoljan je samo jedan direkt.