Ždralo Luftvafe: Nikad ne smiješ tvrdit da poznaješ čovjeka

Piše: Indira Kučuk Sorguč

Indira Kučuk-Sorguč

 

 Možeš s nekim provest pola vijeka pod istim krovom, a da ga ne poznaješ. Ni ti njega ni on tebe. Malo je onih koji u sebi ne skrivaju tajnu. Možda nije tajna, možda je samo skroviti zadžepak u duši. I iz njega se sutra čitav dunjaluk može da uruši 

Kad kreneš da zaustiš „znam ja njega/nju“, a ti se odmah pljesni po čelendri da te stvarnost ne demantira.

Tako su kod nas u mahali živjeli divni ljudi, idealna porodica iz udžbenika. I jesu takvi bili, primjer gospodstva. Dok se iz naših avlija romorilo i govorilo, nadglasavo se i insan i hajvan, kod Ždrala ko na groblju: zeleno, čisto i tiho. Sve troje djece, jedno drugom do uha i njih dvoje koji su se očima sporazumijevali.

Taj Ždralo, mahala pamti, nikad nije povisio tona. Sa svakim fino, bez viška riječi, pokreta i djela. Kad ustreba pomogne se komšijama, djeca su naučena da slušaju svakog pa i svoje vršnjake. Niko nije vidio da su bili od neposluha, a kamoli da su se dernjali na sva zvona.

On je bio stolar, radio prvoklasno, za njegovim kuhinjama i vitrinama žene stajale u redu. Kad ti Ždralo izhobla kredenac od pune hrastovine, garancija je doživotna.

A njegova žena Hajreta, bila mati svoj djeci iz našeg sokaka. To palačinci, kokice, voće, šampite, čitavi lonci uštipaka…. I to svakodnevno. Ništa njoj nije bilo teško.

Još se prepričava kako su oboje smjerni i ponizni. On bi vazda gledo ispod sebe da pogled ne ode gdje ne treba. Pa je tako jednom on niz sokak, a Hajreta uz sokak. Ona ispred sebe, on u zemlju, udariše frontalno jedno u drugo.

– Pa, bolan Mujaga, to sam ja.

Nasmijaše se jedno drugom prostodušno i produžiše.

Sve mu je bilo s mjerom. Samo bi se otkačio kad bi kakva muzika ispraćala jal u vojsku, jal mladu u tuđu kuću ili kad bi ko ženio sina.

Tad bi se Mujaga prenuo iz te njegove odsutnosti, dofatio bi def  i njegovom mehkom kožnom sredinom pomilovao bi svoja koljena, lijevi i desni bok, i s rukama u zraku na „amannnnnn, Booooože moj“ zatvorio oči i protreso def svom silinom svoje dertli duše.

A onda se pročulo.

Kad je ispraćo sina u vojsku, u naletu nekog zora, savladaše ga uspomene.

I on se otvori društvancu koje je do sabaha mezilo i pjevalo i čekalo jutro da isprati na voz sivomaslinastog guštera.

Onako svi pri kahvi, slušali su ga kao u nekom polusnu, a on jedini trijezan. Ali uzbuđen, pun adrenalina, vatra mu u obraze udarila i kao da ga neka nevidljiva sila vodila on se otvori:

„Nije ovako bilo za mog vakta. Kakvi ispraćaji uz tambure i meze, kakvi bakrači! Mene su sa kućnog praga odveli. Majka huda jedva uspjela da mi utrpa presvlaku i zimske čizme, a u ruku mi tutnula pogaču. Imo sam sreću da su po mene ipak došle Švabe. Sve su podatke imali o svakome. Po mene su došli jer sam im odgovaro: zdrav ko drijen, snažan ko bik, visok ko jablan, mlad, tek propupo. I dok sam se okrenuo već sam bio u vozu za Berlin.

Kakvu sam ja obuku prošo, spremali me za istočni front. Međutim, njihov glavni oficir za avijaciju bio u toj komisiji za raspored, i on je bio kategoričan: Ždralo Luftwaffe!!!!

I tako ja sjednem ko kopilot u Junkers „Štuku“ bombardera i  preletim po Evrope. Milina su ti probni letovi bili, ali kad bismo imali bliski susret s neprijateljem, umre sve u tebi. Jednom nas je postrojio sam Gering. A onog najstrašnijeg pilota što ga „Crni vrag“ zovu upozno sam u akciji preko La Manša. I baš kad su moju jedinicu spremali na desant na Drvar, u meni se nešto pobunilo. Nisam ja mogo protiv svoga. I majke sam se uželio. Samo se iskradem u uniformi s iskaznicom „Luftwaffe“ i lažnom propusnicom i iz Francuske preko Švice i Austrije, Slovenije, Hrvatske u Bosnu. Prođem sve, zagrlim majku, uhvatim vezu s našim ilegalcima na Vratniku.

-Hoćete li me? – ja njima, oni meni: „Dok pitamo naše u šumi“.

Pitali i ja im se pridružim. Kad se rat završio, odmah se i razdružim i uhvatim se stolarisanja. Dosta mi uzbuđenja bilo za tri života“.

I ušuti.

Svi su ga gledali škiljeći i slušali bez daha.

-E, Mujaga, ti ga sad pretjera. Da nisi skoro gledo „Partizansku eskadrilu“? – najtrjezniji će među njima.

„Ma pusti to, neko povika, hajde da nazdravimo“, harmonika se razvuče, Mujaga opet zgrabi def, sin uze stvari, za njim kolona iz kuće krenu s pjesmom: Moj dilbere, kud se šećeš, haj što i mene ne povedeš… Što te volim, ah što te ljubim, aman, aman, Bože moj…

xxx

Ko bi reko da mi je prvi komšija bio Švabo u reali, a ne u nekom Šibinom dotiranom filmu.

Kolumna prenesena iz novog broja Azre

Pročitajte još

U skladu s novom europskom regulativom, nadogradili smo politiku privatnosti i korištenja kolačića. Koristimo kolačiće (cookies) za pružanje boljeg korisničkog iskustva, funkcionalnosti stranice i prilagođavanja sustava oglašavanja. Nastavkom pregleda portala slažete se sa korištenjem kolačića. Slažem se Pročitaj više

Politika privatnosti