Kod nas kad nečeg ima, ima ga baš u izobilju. Pa tako i vlasti. Sad je svaka šuša, buha, vaška, priljepak, stršljen, gmaz i pogan na vlasti. Svilene bube se i ne vide. Možda je i bolje, da ih ne bi koštalo glave
Onomad nije bilo da se baš moglo dugo i puno i jako i u kontinuitetu vladat „demokratski“. Moglo je, al despotski. Handri te jedan preko svojih opunomoćenika, koji provode tu njegovu jednopartijsku velesilu.
Ta je velesila uvijek nezgodna za one koji misle drugačije, a za „široke narodne mase“ to je pjesma, kozaračko kolo i „žica, žica, žica, drma mi se kabanica“….
Te koji misle drugačije, a u principu mogu stati pod jednu strehu, ko da prostite j… Oni da su inteligentni prilagodili bi se ko vascijeli narod, ovako neka ih sa bukagijama na nogama u kakvom kazamatu il daleko od domovine.
E danas je bogdu drugačije. Danas je vlast u rukama naroda. To se zove demokratija. A kad narod vlada to znači da većina tlači manjinu. Narod bira svoje predstavnike pa ih ima na pasja preskakala.
Šta vam to, ustvari, hoću reć? Vlado tiranski il demokratski, onaj koji vlada kad ode, padne, smijene ga i ne izglasaju, cijeli život žaluje grcajući bolnije i jače nego majka Jugovića u usmenom predanju vijekovima.
I to sve frca od ega i japajakanja… To reži od gnjeva, to frca od ljutnje, to plače od tuge, to se mlatara ko gorila po grudima od sile, to prijeti ko krimos iza rešetaka, to se jadi ko prevarena supruga, to prima infuzije, to hoda uz sobu niz sobu ko Tito kad su ga ufatili na Brijunskom plenumu da otkida glavu svom katilu Rankoviću, to se ne skida s telefona da se pravda, moli, traži novu fotelju…
Mili Bože niko nije vidio manji narod s ovoliko vladara. Kod nas je i član funkcija!đ
-Ja sam član?
-Čega si ti član?
-Član komisije za otpis kancelarijskog materijala!
I ono se odmah diglo. Ono je bitno. Njega će neko pitat kako je mogo dvije razdrndane klamerice otpisat. On mora da to uradi sve bez greške, jer sutra „može bit bidne“ da ga direktor i u drugu komisiju metne. I eto ti, on će da se pita.
I onda će da ga zovu, da ga traže, mole, zivkaju i obećavaju sve i svja, a on će da se isprsi ko paun u sezoni parenja i kaže sebi jedno veliko „bravo“!
E tako to ide kad se penješ, a kad silaziš, tu nema „bravo“ nego samo „bježi budalo“.
Koliko sam ih takvih ispratila svojim zozonskim pogledom.
I kad tresnu, oni se ne havizaju. Nema tu oporavka duše. Samo se vreba kad je zgodno da se opet uleti. Prebiraju se krvna zrnca stranačkih lidera, tabire stabla dinastija sa čardaka bijelih kula, obaraju konkursi iz zlobe, šalju inspekcije, pišu mahnite depeše raznim k…ima i palcima, prave sijela i sačekuše, samo da bi se opet zajahalo ko direktor, šef, ministar, podguzak, podrepak, precccjednik…..
Nekidan sretnem jednu takvu koja je godinama cijedila državni budžet u nekoj od onih tajnih agencija za koje znaju četiri čovjeka i koji tu uhljebljuju svoje bližnje.
Ni pozdravila je nisam kako treba, odmah mi se objesila o vrat ko zvono na katedralskom tornju, sve iz nje crna žuč sipa.
-Smijenili me, oborili mi izvještaj. Ne treba stručnjak nikome, samo poslušnik. Da sam slušala i podmazala gdje treba, bila bi mirna ko more kad je bonaca, ali…. heeehe, ne valjam ja koja sam im deset godina valjala – govori ko poluluda, češe se po kosi, stišće onu Diorovu zlaćanu kovčežić-tašnu kao da joj prijeti slom živaca.
-Smiri se, hajde bogati ti si tata-mata, naći ćeš poso u sekundi. Ko te ne bi uzeo!? – malo joj podignem rep.
-Ma ne znaš ti, sad će se oni meni svetiti. To je šljam.
-Pa nisi ostala bez posla, samo nisi direktorica, hajde u tom je možda nešto dobro za tebe. Posvetit ćeš se svojoj struci.
-Ne znaš ti kako sam ja radila, mi smo bili cijenjeni gdje god smo se pojavili. U Berlinu smo bili sedmicu u „Hiltonu“ nas troje, to nas ljudi dočekali ko grofove i mi smo s pauerpoent prezentacijom naše ljepote predstavili. Obišli smo svijet tako. Ostvarili kontakte… ma hajde, ko će to sad?! Ova opajdara što su je namjestili mjesto mene ne zna beknut engleski. Tuka obična, švalerka ovog gabora… – pa se utiša, znaš onog proćelavog…
Jedva me pustila da odem, zvala na kafu da mi ispriča pikanterije, valjda računa da bih ja to mogla negdje objavit, ali nije računala da ću ja to ovako upotrijebit.
I sve je to tako. Moja jaranica mi kaže da njihov bivši direktor – a bivši je već pet godina, na svakom sastanku lamentira: – Nije to bilo u moje vrijeme! Ja nisam to dozvoljavo… Eh, kad sam ja bio direktor sve se znalo, adet i red… Nemojte mene pitat, nisam ja više direktor.
Ili, kako on nije bos, onda ide priča: – Mi smo kolektiv, a ne pojedinac. Direktor nas treba da sluša. Ne može se odlučivati bez kolegija. To je nedopustivo. Ja kad sam bio direktor, tad je svako uvažavan.
Kaže mi jaranica, prodisali smo kako je ovaj državni parazit otišo. Niko ništa nije mogo uradit od njega. Držo nas pod ključem, i kad bi mu donio što si uradio, on bi se podsmijehnuo i s dva prsta izdero elaborat: – Ne valja. Hajd ponovo. A on žešća truba.
I zato u mnoštvu šefova, najbolje je poslušat Fatu iz vica kad su partizani hapsili intelektualce i funkcionere, a ona se svila uz svog Muju s izrazom olakšanja: Fala Bogu, moj Mujo, da si ti meni niko i ništa!