Kad je neko “titiz”, onda se tu nema šta pričat. Ali kad je neko titiz nad titizima, ima itekako. Ovog našeg “žešćeg titiza” iz Donje Žešće nisi mogo doslovno ni puškom natjerat da se rastavi od dojč-maraka usred rata, makar mu žena i djeca gladovali
Ne znam da mi ima mrže ljudske osobine od škrtosti. Gore osobine od škrtosti samo su one zločinačke, zvjerske, a njih ne uzimam ko ljudske.
Kad je jednu našu djevojku stasitu za udaju pitala znatiželjna komšinica: Minka, za kakvog bi se čovjeka voljela udati?, ova joj rafalno odgovori: Dovim samo da ne bude škrt.
Iako na prvu ne govori mnogo, jer je sitna razlika između ekonomičnosti i škrtosti, ha se pređe ta tanka crvena linija eto i problema.
I zaista nema veće sreće za kuću ako joj domaćin nije titiz nego džomet.
Ali, ova kuća nije imala takvu nafaku.
On je iz sela Donje Žešće, tamo gdje je plodno i nimalo škrto. Sve raste, ničega ne manjka, sva čula uživaju. Čega god se vrijedni domaćin uhvati to se u pravo malo bogatstvo pretvori.
I on je što jes-jes radio, malo poljski radovi, malo voćke, a malo i u državnom preduzeću. I samo slago pare, što bi narod reko, u zobnicu, ušivo u jorgane i stavljo pod dušek. Ustvari, on je imo drugu logu, za koju nije znao niko njegov. Ni žena, ni roditelji, a ni djeca. Niko ga živ nije provalio.
Što se njega tiče svi su mogli u dronjcima hodat, djeca su u školu mogla u zakrpama ići, njega to nije plaho sekiralo. Važno je da je “budžak” bio pun i gotova priča.
Ko i svaki škrtac govorio je malo i kratko. Uzrečica mu je bila “puna šaka brade”.
Nadaleko se pričalo o jednoj njegovoj hediji: Neki mu je čovjek pomogo prodat deseterostruko skuplje par tona krompira kad je cijena bila presmiješna. I ovaj eto pod presingom svog babe da čovjeka treba nagradit, da on to nije bio dužan ni počem, teškog srca izvadi iz sušnice dva koluta suđuke i mini kacu masla predomišljajući se bi li mu i litru orahovače spakovo. I na kraju prelomi, nađe flašu od frtalj litre i presu rakiju, pa ovom ugura u njedra.
– Nije čovjek ništa tražio, sam se ponudio – pravdo se babi.
– Bog ti ne ubio oči, tebi i da se otvoreno traži, ti bi se pravio gluh! Ko te napravi takvog gladnog, j…m ga u glavu da ga j….m! – izgovori mu se rođeni otac.
– I ovo mu je “puna šaka brade” – procijedi kroz zube i zaliza se od slijepoočnica do podbratka palcem i kažiprstom.
Treba nekom na babine, nema šanse da žena kupi benkicu il zvečku…
-Moramo li ići? – prvo je pitanje.
A na razgoračene ženine oči, onda slijedi njegova:
– Eno ti po kile oraha u jezgri pa ponesi.
Pare je pretvaro u dojč-marke i slago u svoj budžak. U štali Šarulji iza leđa zamalteriso ciglu da niko živ ne bi otkrio da se ova može izvući.
I šta će ti biti?!
Rat, belaji, ubijanja…. On i porodica mu jedva živu glavu spasiše. Iz dana u dan se snalazili bez prebijene pare, na humanitarnoj i od pomoći dobrih ljudi.
Ali kako za titiza belaj nikad ne ide sam, osim što je osto bez budžaka, uskoro će ostat i bez kćeri koja je odlučila da se uda. To mu nije pasovalo, ali se tješio rat je neće davat miraza
-Hasibe, dijete nam se udaje, evo primirje je, snađi se da je ispratimo kako dolikuje. Barem ručak s mesom ko žena da napravim i da u vjenčanici i s obrazom ode iz ove kuće.
-Ih, sad se našla udavat! Bolje da je taj njen zagondžija ukro ko nekad što je bilo i mirna Bosna. Otkud mi, ženska glavo, pare?!
-Pa možeš valjda odnekog posudit, zaradit nekako, naći 400 maraka. Đe su ti sve one silne pare što si šteko uzimajući mi djeci iz usta?!
-Čuj, đe su mi?! Ostale u našoj kući.
I tu se njemu upale fitilji. Ko zapaljen skoči i pomisli u sebi: Mogo bih se ja do kuće probit, primirje je ionako, selo je pusto, ni naše ni njihovo. Nek me naši provedu donekle a onda ću ja skoknut do kuće. Ko zna, možda nađem svoje pare u budžaku.
Vjerovali ili ne, Hasib se probije do napuštene Donje Žešće. Korak po korak prišunja se kući od koje su ostali samo zidovi. Prođe kroz avliju i uđe u štalu u kojoj se osjećao još damf od zagoretine. Kucnu dva-tri puta po ciglama, pronađe onu pravu, precizno je odštema čekićem maltene bez trunke maltera, izvadi ciglu pa kutiju. Otvori je i prebroja pare, uze 400 maraka, resto vrati u seharicu. Zatvori je. I curiknu ciglu. Sve lijepo podupre i uglavi. Na prvi pogled nije se mogla uočiti razlika.
Na isti način se vrati. Nit je on video četnika. Nit je četnik vidio njega.
Uđe u kuću. Svi posjedali da ručaju. Samo njega iščekuju.
-Jesil rekla 400 maraka? Evo na, da ne bude na mene strka i halabuka – prebroja jednu po jednu stoju i pruži ih ženi ne ispuštajući ih iz stiska.
Kćerka i žena se ozariše kad su vidjele četiri Klare Šuman, da im je tu bio klavir ko da bi i same zasvirale klavirski koncert u TiTiz-molu.
Legnuše poljupci, spremi se za koji dan i svečani ručak za mladence, haljina se sašila od nakog šifona ali je izgledala mlada u njoj kao iz filma.
Baš “puna šaka brade”.
xxx
Dođe vakat da se vrate svi na svoje. Kuću obnovila neka humanitarna organizacija. Počeli i oni iz početka. Stoka, pašnjaci, voćnjaci.
Krenu jednu noć žena da ugasi svjetlo u štali bezbeli Hasib zaboravio. Ona za šalter kad se nešto pomaknu iza nove Šarulje.
-Hasibe, jesi li to ti?
-A ko će bit?!
Ona u njega, a njemu cigla u rukama, zatvara otvor.
-A tu ti držiš svoje blago?!
-Šuti, ženska glavo.
-Jel ti to još od prije rata ostalo, ha Hasibe?!
Ovaj spusti pogled i šmugnu pored nje. A ona će za njim ko bez duše:
– Nek smo mi gladovali dok su tebi pare ovdje prdile, glančeru jedan dabili nijedan!!!
E, da hudo žensko zna tek što ne zna, hajra joj od života ne bi bilo.
Da je luđak ušo u ratnu zonu, došo do svog budžaka, prebrojo četiri stoje a resto uredno vratio. To majka više ne rađa.
Žešći je to titiz. Titiz nad titizima.