Kolka ti je plata?!

Piše: Indira Kučuk Sorguč

Kod nas ha ti je čovjek pružio ruku, ja sam taj i taj – ti njemu, ja sam taj i taj, ko s pika ide pitanje: Đe radiš? I malo zatim: Kolka ti je plata? I tek tad ide mašalanje ili se nastavlja isljeđivanje: Đe ti žena radi? Aaaaa, tamo imaju dobre plate…. Kolka je bogati kod nje plata?!

 

Nema nama spasa dok se ne stvori prosvijećena masa. A zašto nama nema spasa? Pa zato što još duboko guramo nos u tuđa posla. I ne stidimo se.

Na prvu se može ocijenit ko je kulturan, a ko nekulturan.

Dovoljno je da dotični postavi jedno od ova tri pitanja:

  • Kolka ti je plata?
  • Kaš se udat/ženit?
  • Što ne rađaš?/Što ova tvoja ne rađa? Šta čekate?

Ona su kod mene eliminatorna za dalju komunikaciju. A nije mi bogme pravo ni kad mi ih prijatelj postavi. Ugrizem se za jezik da mu ne bi skresala štogod i ugasila dugo sticano jaranstvo na vjeri, nadi, hrani i suzama.

Tako jednom, dokopala sam se nekog honorara, sva cvjetam, letim, u mislima sam već na Maldivima, zovem prijateljicu da podijelim sreću, ushit i radost, jer se konačno i kod nas neko udostojio da plati „ispisanu riječ“, kad će ti ona meni odmah ko iz topa: Kolko ti plaćaju?!

Mislim se u sebi dal da prekinem, počnem krčit u slušalicu i vikat: Ne čujem te nešto… šta je ovo… cccc…. Ulazim u lift….. cccc….. čujemo se poslije, haj ćao…..

Ili da joj surduknem: Nisi se pitala kolko sam imala kad nisam imala nego sad kad sam ugrabila svoju nafaku, sad te zanima tačan iznos mog honorara. E, nećeš vala saznat da si mi iz oka ispala.

Ne zbog iznosa, ni zbog toga da mora ostat skriveno, jok… Nego samo zbog toga što je, brate, nekulturna.

I ja joj tu fino drito u slušalicu odbrusim: – Kakvo ti je to pitanje?! Nisi ti papančura neka. Ti si akademska građanka. Gradsko dijete s diplomom. To se ne pita. Jesam li ja tebe ikad pitala kolka ti je plata? Nisam. Treba da si hepi jer i ja s ovih mojih deset brzokucajućih prstiju saletih koju marku, da kažeš: Častiš, Indira! A ti ko da odmjeravaš snage s nekim na megdanu: Kolka ti je plata?! Pusti ba to. Nego kako si ti?

S druge strane muk potraja, a onda ko iz bunara progovori duboki odjekujući eho: – Dooobbbrrrooosaam. Jaaasammmsamoohtjelaaadaaavidimmm je li toooteeemožeee, mislimmm,možeššš li tiiiibiiitiiiiizadovoljnaaa….

  • Ma, mogu, sve je u dure. Zadovoljna sam. Idemo na večeru od prvog honorara. Mislim da će iznos pokrit ceh. (Nasmijem se i opustim atmosferu, ali sve je drugoj strani bilo kineskoporculanski jasno).

Ne znam kako ne kontaš, Božiji čovječe, da ću ti sama reć ako to želim, ako mislim da ti ta informacija može negdje koristit, ako sam horna da odajem svoje lične podatke i razgolićujem svoju intimu.

Kad mene neko pita kolka mi je plata, isto ko da me pita kakve su mi boje gaćice!

Jer, čovječe, i tvoj bankovni račun je tvoja intima. Ko što je tvoj krevet tvoja intima. Ko što je tvoj frižider tvoja intima.

Postoje stvari koje se ne govore. Pogotovo postoje pitanja na koja se ne odgovara. Jer su pitanja – n e k u l t u r n a  i  t a č k a.

Naravno, ima tu još bezobraznih i suviše ličnih i intimnih pitanja koja naš svijet postavlja bez pardona.

Te: „Kolko si bogati platio ljetovanje, auto, stan, role, trotinet, jaknu, cipele, tašnu, šišanje, lampu, sat, naušnice, puder, košulju, kaput….? Kolko tebi moler uzima za krečenje?

  • Eeeee, možda je nekulturno, ali bogati kolko te je došo sveukupno, kad si sve sabro i ruke i materijal, ovaj novi krov?!

Ili, kad je zaposlenje u pitanju, a tu smo najgorljiviji, i pitanja su ubij Bože. A prate ih neke čudne grimase lica i još čudnija artikulacija.

Naprimjer: Sjedneš s nekim nako, pa se privali još neko nako, i krenu ukrštena brzopotezna pitanja:

  • Ti si se baš ono uvalio. Ti ono radiš u državnoj upravi.
  • Ja – batrgaš se nevoljko jer otprilike nazireš šta te čeka.
  • Đe si tačno – jel ono kod Tasića?
  • Nisam, on vodi finansije, ja sam vamo u poreskoj.
  • Đe u poreskoj, kod Mimice ili Kadrića?
  • Bio sam kod Kadrića, al nisam više – vrdaš, al ti ne uspijeva.
  • Vi imate dobre plate. To je sve oko dvije milje. Idu i viškovi, dnevnice… Znam, pričo mi je Kadrić, on je moj bardo jaran. Brat moj.
  • Kolka je kod tebe? Ti si faca tamo – šef neki. Imaš ti i više…

I gleda te ko zmija žabu, proguto bi te ako mu iz ćusteka ne odgovoriš. Ti bezbeli odgovoriš. I onda vidiš po njegovom licu šta dalje slijedi. A može uslijedit samo dalje isljeđivanje. Neće te sigurno pozvat na „Labudovo jezero“ il preporučit neku novu knjigu.(!)

Priča mi moj drug Dado, kaže: – Nije to samo u Bosni. To je balkanski mentalitet. Idem ti ja službenim autom za Crnu Goru tik nakon rata. Tek se zaposlio u jednoj građevinskoj firmi. I na granici, onaj njihov carinik uzima pasoš, gleda u mene, gleda u auto i ni pet ni šest: – Gdje radite? – Ja odgovorih. Na drugom pitanju je, ne kovitlajući jezikom prešo „na ti“ i uslijedilo je pitanje svih pitanja: – Kolka ti je plata?

A ja ko da me je neko programiro, hladno i sigurno izvalim tri puta veću cifru:

– Nije šta, dvije hiljade maraka.

Dok su se njemu oči caklile, a labrnja podrhtavala, zgrabim mu iz šaka svoj pasoš, osmjehnem se i mahnem mu sa:

– Doviđenja.

xxx

Baška su za obradit ona druga pitanja što se pod jorgan zavlače. Tipa: Kako ono dolje? Je li bilo hopa-cupa u krevetu? Ali, o tim bezobraštinama nekom drugom prilikom.

Pročitajte još

U skladu s novom europskom regulativom, nadogradili smo politiku privatnosti i korištenja kolačića. Koristimo kolačiće (cookies) za pružanje boljeg korisničkog iskustva, funkcionalnosti stranice i prilagođavanja sustava oglašavanja. Nastavkom pregleda portala slažete se sa korištenjem kolačića. Slažem se Pročitaj više

Politika privatnosti