Ima ljudi, doduše ima ih malo više, koji ne mogu podnijet poraz pa to ti je. Sve-sve samo da pobijede. Jednostavno, ne znaju da gube. To su oni kojima je pobjeda važna radi pobjede, da ih se zove šampionima… Sve će uradit da pobijede, osim da se oznoje. Lakše je igrat prljavo
Ovaj iz naše priče sve će napravit samo da ne izgubi. Za njega nije vrijedila ona Dekubertenova: „Važno je učestvovati“. Za njega je bilo važno pobijediti po svaku cijenu.
On da je profi sportist, pao bi na prvom dopingu. Neku noć se jedno društvo otvorilo i među njima taj šatro-as što se na lažnjaka provlači kroz sve njihove opklade i sportske igre.
Gledao se EURO i priča se povela u tom društvu koje se godinama druži koji će tim pobijediti i ovaj će s pika:
– Englezi! Kladim se u sto maraka!
Sad drugima ne preostaje ništa nego da bace opkladu na gostujući tim. Jer on uvijek igra na velike (inače je megaloman). I malo-pomalo utakmica odmiče, a oni se stadoše prisjećati starih vremena.
Tu dođoše do partije bilijara tik pred rat. Bio ekstra bilijar u „Borsalinu“ na Skenderiji.
– Igrali Tufo i Aba, a ja s Oklahomom Meškom – poče svoju priču taj vele as, u raji poznat kao Džige. – Kako smo vas oderali, a vi ko nešto majstori s kuglama, a niste se vidjeli na stolu – počeo je nadmeno taj narcis.
Nadovezo se Oklahoma Mešak: – Fakat ste zatajili. Mi smo mislili da ćete nas zbrisat za 15 minuta, kad ono padoste ko peškir pod zatvorskim tušem. Društvo se nasmija, a onda će Aba upitno:
– Nešto je tu bilo, sjećaš se Tufo? Nešto se desilo neviđeno, ja takvo nešto nikad u životu ni prije ni poslije nisam doživio.
– Ni ja… Ja nisam bio sav svoj, kao da mi je neko oduzeo pamet – prisjećo se Tufo.
– I meni isto, nastavlja Aba. Mi smo počeli igrat, i vas dvojica se niste ni uhavizali, mi smo poveli. I onda si nas pito šta ćemo popiti. Obojica smo naručili votke. Ko da sad gledam, salio sam votku na eks i nastavio.
– I ja isto – nadoveza se Tufo.
– Uzeo sam štap i prislonio ga na kuglu, ali kao da me nešto vuklo nazad. Kuglica mi došla ko stambolka tikva. Kontam ja, šta je ovo, šta ovo naraste. Primaknem se s štapom na cenat ali mi je trebala snaga Herkula da je udarim i nisam je mogo udarit. Promašim toliku kuglu a štap mi nekontrolisano pođe prema gore.
– Meni se ruka paralisala, i ništa nisam čuo – Tufo će.
– Vi ste neku i pogodili, mi nijednu. Ja sam pomislio da nam možda treba drugo piće. Naručimo još po jednu votku. Drmnem je naiskap. Približim se kugli, utom dobijem neki napad panike. Sve mi je počelo rasti, kugla, sto, štap…. Postajalo je sve šire, veće, izgledalo mi je kao da će eksplodirat. Počeo sam od straha da trčim, i Tufo isto.
– Ma ja, obojica smo luđački istrčali iz „Borsalina“. Sto metara u deset sekundi, ko da nas je Karl Luis ganjo – nastavi Tufo.
– Nas smo dvojica uletili u mog forda, ja sam dodo gas i mi smo vozili trista na sat, jurili ko flakovi. Srećom da mi je kuća na Drveniji. Tu sam se valjda negdje zaustavio i parkiro, nemam pojma ni danas. Ne znam ni gdje je Tufo otišo. Helem nejse, kad sam se sutradan probudio, ničeg se nisam sjećo. Izađem na ulicu, kad komšija Aco stoji pored svog fiće. Auta pola nema. Pitam ga:
– Aco dragi, šta to bi? Ko ti je smrsko fiću? Kaže: – Da znam ko je, sam bih mu presudio.
– Jesil zvao miliciju?
– Jesam, sad će doć. Treba li ti šta? – vidim čovjek se s životom bori. Pozdravim ga i zabrinut krenem malo dalje do svog forda. Priđem da ga otključam, kad mi komšija Cober pokaza glavom u pravcu suprotne strane auta:
– Đe si ovo sredio auto. Izgrebana ti suvozačeva strana, far ti izbijen, a i blatobran samo što se ne odvali.
Pogledam, njemu procijedim kroz zube kao udario me fap, upališe mi se lampice, brzo uđem u auto i na gas da što prije proletim pored komšije Ace. On se, hvala Bogu, tad satro objašnjavajući miliciji da mu odjednom nema pola auta i da je neki dripac pobjego s lica mjesta. I sve mi se tad samo kazalo. Skonto sam da sam mu ja prepolovio fiću sinoć kad sam luđački vozio. Brzo odvezem auto kod limara, zakitim ga da završi isti dan. Nikad nisam prizno
komšiji Aci da je bez fiće osto radi mene. A, ustvari, jedno mene zanima: Reci ti nama Džige, evo prošlo je 30 godina, šta si uradio. Priznaj. Ti bi sve uradio samo da pobijediš. Hajde, bilo pa prošlo, nema veze. Evo smo tu svi, živi i zdravi. Slobodno govori.
– Hajde ba, Džige, fakat si nam nešto u piće stavio, nema druge – Tufo će konkretnije.
– Šta imam priznat, ni ti nisi komšiji prizno da si ga udario – počeo se izvlačit na hinjaka.
– Đe ću mu priznat, samo što rat nije počeo.
– E eto kako je počeo rat, dosjeti se da kumuje dotad tihi Oklahoma Mešak.
I drugi prihvatiše. – Jest, jest, mora da je komšija Aco skonto da si mu ti smrsko fiću i krenuo da se sveti.
– De ba, šalu nastranu, priznaj Džige šta si nam napravio, mi smo izašli iz svoje kože. To nismo bili mi.
I nekako su ga prelomili.
– Stavio sam vam neke kristale, sad se ne sjećam koje. Ali neke halucinogene gljive – kupio od jedne trebe iz Londona. Rekla mi da umrtve tijelo na nekoliko sati i sve bude uredu, nema nus pojava.
– Kakve kristale, majmune ludi, mogli smo izginuti! – žešće će Aba.
– Oklahoma i ja smo kad smo vidjeli da je vrag odnio šalu za vama trčali sprint, ali vi ste nam izmakli. Dok smo došli do auta, vi ste bili daleko. Boga smo molili da sve bude uredu. Zvao sam ti majku u neka doba da provjerim jesi li došo – pravdo se Džige.
– Nije mi mama ništa rekla. Vidiš kakav si ti bolesnik! Stavio nam drogu u piće samo da pobijediš. Ti si za psihijatrije. Isti si i danas. Idi pa se liječi! – Aba ga prekori kroz smijeh.
Utom Englezi na penale izgubiše. Džige se zarumeni od nakog jarca.
– Nikad ne bih stavio stoju na Engleze, nego ste me ovom pričom skrenuli s kolosijeka – procijedi kroz socijalne.
– E sad nema nazad…. Vadi stoju na sunce.
– Dobro ba poslije ću, kakva je žurba. Prvo da još jedno piće popijemo.
Mala, haj vamo, daj nam svima po votku!