Ovaj Fejsbuk mi je otkrio još jedan nevjerovatan ali istinit stereotip: Žensko hoće da je kokoš, pa to ti je. Danas joj se sve nudi, al se ona piše na profilu kao Aida Sulejmanova i Hajra Jusufova. Još ne vidjeh nigdje Adnan Bilsanin ili Haris Melinin… Ko kad je žensko samo sebi rezil
Džaba 21. vijek. Džaba ženska prava. Džaba zakoni, džaba žrtvovanje hrabrih žena, džaba šamari, suze i zatvori. Džaba što nas je sve više i više s dva prezimena. Džaba učenje i visoke škole, džaba silna putovanja po svijetu, džaba internet i digitala i sva druga tehno pomagala, džaba novci i svi teški nanini lonci, džaba sve, kad kokoš ostaje kokoš i voz! Kad kokoš hoće da se zove po nekom horozu, i u to joj je sva kokošija pamet stala. Džaba što sad ima i ćage, i naku diplomu, ima i doktorat, al – trt Milojka – ona bi da se okiti najvažnijom diplomom – svojim čo’ekom. I hoće da to svi znaju. I da se to čuje. I da se to dobro vidi. I da se iz dana u dan potvrđuje.
I od svih „ženskijeh“ prava na kojima su maternicu potrgale i dušu izranjavale neke tamo „nadrkane ženturače“ eto ona hoće samo obaveze. Umjesto ukrštenih riječi ona bi da ispunjava polja služenja mužu svome, da mu bude pokorna i da mu sad ne nosi tri stuba ko nekad, nego sva četiri i stuba i zida, pride i karnižne i roletne.
Gledam ovaj Fejsbuk iz dana u dan i ne mogu se naibretiti koliko tamo ibreta ima i šta sve nećeš saznat o ovim modernim ženama što na sav glas rezile druge, a same su sebi najveći rezil.
Dovoljno je krenut od predstavljanja.
Hejbet zajedničkih profila na FB. On i ona – zajedno i u dobru i u zlu i na Fejsbuku! Evo prijedloga matičarima za onaj suhoparni tekst koji ti pročitaju kad se vežeš prstenjem i papirom u onom magičnom trenutku, neka fino dodaju da budemo vjerni jedni drugima i u reali i u virtuali, da dijelimo sva zajednička dobra pa i stranicu na FB-u! Aman, Booože moj – što bi rahmetli Safet izvuko u „Dilberu“.
Šta je to u njima da se oni i na tim svojim profilima udružuju ko nekad kad smo udruživali rad u socijalizmu u neke zajedničke zadruge, pa nam puko rad a ostali krediti?! Ne kontam i dalje, ali čitam: Amir Adisa Mešetović Hodžić, Đulsa Duran Kajetović, Samira Mira Muhamed Muki Topić (Sarajlić), Suzi i Zoki Jelkić, Fuad i Ferida Teskeredžić (Nerminova mama), Ismet Iko Sabaheta Baha Ikanović (ex Gojkić), Almir&Arnela Mujčić (Ada i Adis) i do u nedogled.
Pita me prijateljica jesam li zapazila ovaj fenomen, kažem joj, kako neću zapazit, nejasno mi ko mi se javlja od njih dvoje?! Ko je tu glava? Jel ovaj što mu je ime prvo napisano ili ovaj drugi ili se neko treći krije iza ovoga. Pogotovo ne znam ako nema zajedničke slike, nego mi obično u onaj kružić postave jal djetelinu s četiri lista. jal neki citat Duška Radovića ili Meše Selimovića tipa: „Život prolazi a mi ne znamo šta bismo s njim“ ili „Ko umije da voli ne treba ništa ni da radi“.
Bude tu i onih romantičnih sanjarskih slika koje su krasile nekadašnje bombonjere. Kod ovih sretnih parova sa zajedničkim identitetom obično neko bespomoćno slatko dijete lješkari na livadi u tratinčicama ili su se sjene zaljubljenog para u srcu spojile.
– Ko kome tu podnosi izvještaj? – pita se ona naglas.
A ja ću isprve:
– Ona njemu, nema sumnje. Ha je dozvolila da se ovako legitimiše, ona je donja kako god da uzmeš. I misli da je to idilično. Eto golema je sreća da se predstavljate ko klonovi, i sijamski blizanci imaju odvojene profile, ali vi iz tvrde zemlje Bosne najn!
– Ja mislim da muško to kontroliše, glavni je revizor. Nije joj ni dao da ima svoj profil nego ko da ga sad čujem kad kaže: Hajd eto kad si me fino zamolila možeš, možeš na Fejsbuk ali stavi i mene, da se i ja mogu svojim jaranima javljat! I onda ide i KOS i MOS i HUTBA i UDBA, sve u paketu!
– Ja se, da ti pravo kažem, čudno osjećam, ne znam ko mi odgovara na poruku: ona ili on, ili su i djeci dali šifre pa te loži nekakav pubertetlija!? A tek kad treba rođendan da čestitam, jedan je datum – kome ga čestitaš Amiru ili Adisi? – nastavljam, a i ona će:
– Ma to je valjda da se pokaže ta velika ljubav, sloga i pišanje u istu tikvu, šta li?
– Ili je ono: ti si moja i imaš slobode onoliko koliko ti ja dopustim – miriše mi prije na to.
– Hajde da nešto košta otvaranje tog profila, pa de-de… pa pomisliš štednja, ali ovako… smrdi brate ko kanta.
– Možda je zaista zajednički profil vrhunac ljubavi, a mi smo pokvarene i tražimo neke skrivene motive? – sjetim se onih mantri da treba sve gledat pozitivno pa pljunem tri puta na sebe.
– Možda bi i baba da ima onu stvar bila dedo – šeretski se nadoveza – niko tu nije mlad i zaljubljen, sve ljudi u godinama.
– Onda su se fakat spojili u jedno biće, jedno govori što drugo misli i obratno. Ima toga. Ko da sad gledam ovu jednu moju mahalušu da kaže svome: „De joj ti odgovori, ja je ne mogu smislit a kamoli joj odgovarat na poruke!“
– Nego da ti kažem nešto, meni je od ovoga gore samo još dvoje! – sjetim se.
– Ja mislila jedno – kud sad dvoje?! – replicira mi.
– Dvoje, dvoje… Prvo, kad jedno ima profil na svoje ime, a ono drugo se „izborilo“ za šifru pa se uvlači, prati, gleda profile ženinih prijateljica, pa se i dopisuje, baci koju, špijunira…i oboje se prave ludi. E ti su mi se ubili za psihijatrije…
– Da meni moj kaže: daj mi svoju šifru da pogledam šta ima na FB, ja bih ga skrolala jednim potezom. Pa ja sam svog muža nekidan izbacila iz prijatelja! Zakuho mi na statusu, ko fol on brani moje mišljenje. Ma rekoh dosta te je bilo, letiš!
I znaš šta još: Ovaj Fejsbuk mi je otkrio još jedan nevjerovatan, ali istinit stereotip: Žensko hoće da je kokoš, pa to ti je. Danas joj se sve nudi, al se ona piše na profilu kao Aida Sulejmanova i Hajra Jusufova. Još ne vidjeh nigdje Adnan Bilsanin ili Haris Melinin… Jel to tebi normalno?! Taman smo se kutarisale onog pridjevka-nadjevka, kako već, kad su žene zvali po njihovim muževima, pa bila Džaferaginica, Mehinica, Zijaginca, Jovanova, Smiljanova, Brankovica itd…, a vidi sad.
– Dobro je, ipak napredujemo, natakarila je prvo svoje ime da zna svijet kako joj je rođeno ime, a onda da zna svijet i ko joj je gospodar.
– E, jest vala, ko kad je žensko samo sebi rezil.