Ako čovjek propada, i u tom njegovom strmoglavu mu se pomagalo da se pridigne, a on i dalje propada li propada, treba ga gurnut da se strmoglavi što prije i fino udari nos o patos. Možda se i rashaviza i fakat ga krene
Eka Kerefeka je bio vatreni navijač „Čelika“. Znači, „Robijaš“ sa samog dna KaPe Doma „Zenica“. Haj’ što je bio povampiren na tribinama kao da nema ništa drugo u životu da se želi, da se živi i da se radi osim da se tim crveno-crnim soknašima diže rep i spominje ime. Nego što je bio toliki manijak da se za „Čelik“ vezo i klupski. Svako jutro on bi se spremi i u „Čelik“ ko na poso. Nije dobio nikad radnu knjižicu. Sumnjam da je imo i onu člansku, a čisto sumnjam da je posjedovo i navijačku. Nije se nizašta jagmio. Samo je htio da bude svom klubu od koristi. I da naslonjen na dršku od metle posmatra „velikane“ na travnatom terenu.
Najsretniji je bio kad ga neki igrač zaposli:
– De, Kerefeka, dodaj mi taj škirape! – ili – Hajde, Eka, trkni nam po burek!
Nije se žalio nikad. Kući nije imo nikoga osim stare tetke koja mu je kuhala, ni ona se živa nije čula. Izgubio je rano roditelje koji su stradali u stravičnoj saobraćajki. To ga je izbacilo iz vinkla, više ga nekako umrtvilo. Nije imo velikih ciljeva osim da je uz „Čelik“ orilo-gorilo, pucalo-ne pucalo, pobjeđivao ili gubio.
„Čelik“ je i nakon ovog rata dugo živio na staroj slavi. I Kerefeka je slušo te priče od starijih „Robijaša“.
-Da ti samo znaš, možda se nisi ni rodio kad je to bilo… – počeo je oduševljeno svoju priču o šampionskim podvizima zeničkog prvoligaša Koka, krivonogi propali fudbaler.
-Koje si godište ti, sigurno se ne možeš sjetiti kad smo harali.
-Ja sam sedamdeset i treće – nemušto će Eka.
-Ti nisi bio ni u planu kad je sedamdeset i prve Čelik uzeo onaj Kup Mitropa, zasijaše mu zjenice kao dolar kovanice, a onda mu pogled zgasnu i utiša se: – Nekad Mitropa, sad tropa!
I tako slušo je Eka Kerefeka o pobjedama omiljenog kluba, o čupanju iz druge lige, o borbi da se ostane u prvoj saveznoj s najjačim. I vidio je svoju sudbinu tu u okrilju crveno-crnih metalaca. – Kakva tropa, „Čelik“ je prava Evropa – mislio je. Pogotovo kad mu je neki veteran ispričo kako je dok je on još išo u osnovnu „Čelik“ namaro „Crvenu Zvezdu“, tog fudbalskog giganta, usred Beograda.
-Dragi Kerefeka, mi smo ti u paklu Marakane slavili, heeej… Igro sam lijevo krilo, gusto je bilo, branili smo se od njihovih klasnih napadača. Vodimo jedan nula, i u 70-oj minuti izbaci nam sudija igrača. A onda dosudi penal za „Zvezdu“. Na sve se išlo samo da šampion pobijedi. Ali naš golman odbrani, ljubim ga u čelo veselo. I mi pobijedismo! To ti je bio „Čelik“.
Na tim je bajkama odrasto, al samo fizički. Rintajući svaki dan za kiflu i jogurt, vezo se za klub kao ribar za uzicu, ne kontajući da života ima i van Bilinog polja.
Prošle godine, prošlo hejbet igrača i trenera. Svi ga tapšali:
– Dobar si Eka. Što tebe zovu Kerefeka?
A on bi onda svakom novom došlji objašnjavo istu stvar milion puta:
– Kad sam bio mali, volio sam da od ukrasnog papira pravim one kerefeke za jelku i rođendane. I tako bih se nakićen pokazivo i običnim danom. Ljudima čudno, a meni super. Ništa mi nije bilo draže od tih kerefeka.
I tako kerefeka za kerefekom, dan za danom i „Čelik“ propade. Kako „Čelik“ propade, propada i Eka Kerefeka.
Umre mu i tetka, s njom umre i njena penzija. I on ostade sam kao gol na terenu poslije utakmice.
Sva ga je Zenica znala. I bio im je onako smušen i dobrila, baš drag. Pošto stomak ne pita, Eka Kerefeka je isprva pokušavo nekom unijet drva, počistit ispred vrata, ponijet cekere i oprat auto. Ali bio je sve bezvoljniji. Kao da je s „Čelikom“ iščezla njegova bajka. Ogledalo je vrisnulo u hiljadu komada, a glavni junak je izgubio svoj lik.
I postao je sjena. Išo je od čovjeka do čovjeka samo s jednom ispomoćnom rečenicom koju je do besvijesti ponavljo:
– Daj pola marke, de, da me krene.
Žico je neprestano. S pola marke je povisio tarifu na marku, pa na dvije, tri i pet. Nije prelazio tu zamišljenu gornju granicu od pet maraka. Isprva je stalno slušo svoje „Robijaše“:
– Kerefeka, matere ti, jesi li to ti?
A on bi se razgalio na tren pa bi potunuo i onda se vadio s onim „de da me krene“.
-De da me krene – ponavljo je kao mantru, ali se nije zadržavao na raji i poznanicima kao na početku ovog svog traženja, nego je padao sve niže i niže.
-De, marku, samo da me krene – pružio bi dlan svakom prolazniku.
-De, još jednu, Bog ti dao, samo da me krene.
Pritom je uvijek nosio crveno-crni kačket s grbom „Čelika“ i izblijedjeli šal u istim farbama, jedinu kerefeku koju je uspio iznijet kao odani „Robijaš“ iz svog zlatnog KaPe Doma Zenica.
Ljudi su mu davali i davali i davali. A on je padao i padao i padao.
Od toga je prošlo dvadeset godina, a njega još nije krenulo.