Nije neobično da brat na brata ne liči. Ni fizički, a ni karakterom. Isto ko što nije neobično da brat na brata liči, i fizički i karakterom. Ipak, rijetko je baš da braća nisu nalik jedan na drugog ni fizički ni karakterom, ali su obojica ipak u jednom slični: mahnito se zaljubljuju u pogrešne žene
Njih dvojica izgledaju ko da se u putu nisu sreli, a kamoli da su braća od iste majke i istog oca. Fizički fakat ko dva opozita, razlikuju se ko što se u stripu razlikuju Korto Malteze i Indijana Džons. Bezbeli su im i karakteri u tim amplitudama; Ema je više ko Korto; garav po glavi, a uglađen u glavi. Sav ucifran ko kapetan „bele lađe“ koji ima zlatno srce i voli sve ljude. Jedini se u raji poturo kad bi neko kinjio slabijeg. Odma’ bi se on postavio ko zid ispred žrtve i onako livreisan u dvoredom kaputiću od tvida, s prekriženim rukama preko grudi, objašnjavao je strpljivo probranim riječima kako je to totalno pogrešan potez.
- Da li ti to smatraš da si bolji od našeg prijatelja Šerbe jer je on skromnijeg imovnog stanja? Ja u ovu avanturu neću ploviti s tobom niti s bilo kim drugo ako ko od vas misli ponižavat moje mornare! Mislim da je to valjda svima jasno – naglašavao je riječ po riječ, jer je bio uvjeren da je on tihi vođa ekipe.
- Nisam te prepozno, morski vuče! – dobaci mu ugnjetač Goca.
- Ako je tako, onda dovale – skopča dugmad na kaputu i ode laganim hodom. Uvijek je znao pokazat ponos. Za razliku od svog brata Adija koji je sve postizo na galamu. Ha mu crijevo nalijevo, on diže hampu: – Šaaa je tooo, ima li ovdje ko normalan!!! Da ste me slušali ko što niste, mi bi sad u Pofalićkom igrali.
Adi je volio da ulazi u tuđe živote ko Indijana Džons u napuštene pećine u potrazi za mumijama, blagom i svetim Gralom. Zanimalo ga je ko s kim, kad, koliko i zašto. Hajd što ga je zanimalo nego što je telalio po čaršiji i što jest i što nije. Mati njegova rođena vazda je za Adija govorila:
– U mom Admiru vala ni prepržen grah ne može ostati!
I nije. S tim što je on imo onu istu nepokvarenu crtu kao Ema, pa je i svoje prljave gaće na štrik kačio da vidi cijela mahala.
Svi su znali da su Ema i Adi u jednom isti; gube glavu za fištrijama. Čim opaze svaki za se ženu fištriju, oni joj se zalijepe za kragnu i ona ih ko cuke voda.
Cijeli Pofalići pričaju da braća nisu nimalo gadljiva ni probirljiva:
– Lože se na lahke ženske. Sve ih zapadne prije nego poštena cura! – kliberili su im se iza leđa, što je sigurno- sigurno jer je Adi znao bit vrlo nezgodan. On bi otvoreno pričo gdje je našo curu, šta mu radi i sve u tančine, ali ako bi primijetio da mu se neko podsmijeva, sijevnula bi desnica bez upozorenja.
- Ti ba Adi svaku ženu koju pokupiš odma’ ženiš. Ima li kod tebe kakve selekcije. Pa đe to ima?! – znali su ga jarani prozvat, bez za njega vidljivog podsmijeha, i tad bi tom koji se usudio odbrusio:
- – Ne bira srce koga će zavoljet, gelipteru! Eto ti se našo da mi pametuješ. Od tebe i ove naše mačke avlijanerke bježe. Sikter!
Dok je Ema Malteze sve isto radio što i Indijana Adi, al nije o tome pričo. Malo je bio mudriji i lukaviji. Znao se distancirat. Čim bi se zacopo u neku rospiju, on bi presto teferičit s rajom. A ako bi ga neko prozvo za to, samo bi odmahnuo:
– Ne bih da prljam ruke sa sitnim ribama.
Ko biva, ne harlaišem ja šta vi pričate.
Malteze je bio samo svana kapetan, iznutra je bio nesiguran i lakom. Mogla ga je obrlatiti svaka treba samo da se eto vidi da je treba, da nije ne d’o Bog kakva drugo nevolja.
Tako su braća hodala nadugo i naširoko s nekoliko problematičnih cura o kojima se čaršija nije baš najbolje izjašnjavala. Bile su uglavnom svačije. Bilo je i onih o kojima se čaršija nije izjašnjavala, ali to su bile one cure koje su dolazile odnekud i nisu ni na koji način kotirale u gradu.
Fištrije bi ih redovno ostavljale i tako bi se oni kutarisali belaja. Međutim, belajsuz vazda nađe belaj. I tako se desi da se Indijana Adi opet zaćorio, ali ovaj put je najgrđu od svih fištrija i oženio. Nije bilo samo na riječima već i zaoprave.
Kad je zajednički drug Srle vidio koga je oženio, a bila je to radodajka bez gledanja u ogledalo i preispitivanja savjesti, koja je sa svakim od njegovih jarana spavala, lupio je u društvu:
– Hajde, dobra je za potpale. Svi ćemo se ugrijat!
Dok mu je buraz oženio sličnu, samo što je mala iz Zavidovića. Niko nije imo pojma ko je, dok se jedan dan ne pomoli Džiber koji se družio s muzičarima tezgarošima, gore-dolje upozna gitaristu iz tog kraja i frajer mu je opiše i s odjećom i bez. Neka probisvjetka žešća. Džiber se zezne dobro i odluči da prijateljski upozori Emu Maltezea:
– Samo ću ti jedno reć, ko jaran jaranu: Nije ona za tebe.
Ema ga prekrižio za sva vremena. I ne samo njega, nego svu raju. Upetljali su mu se u život i on preko toga nije mogo preći.
Samo je Džiberu kratko odrezo:
– Nek mi se niko ne petlja u život. To je moj izbor.
I bio je njegov izbor sve do nekidan kad mu je žena napravila novi izbor i pošteno ga ostavila. Džiber priča da ga viđa kako se sav uvuko u ramena i pognute glave tumara gradom.
- Nije mi se ni javio, a vidio me – žalio se društvu.
- Kako će ti se javit, kad zna da ćeš ga dočekat s onom: Šta sam ti rek’o!? – repliciro mu je Zgembo.
- Pa i jest – pomirljivo će Džiber.
Adija njegova još ne ostavlja. Ne ostavlja ni on nju na trostruko zadovoljstvo; i svoje i njeno i raje s Pofalića.
…Jer samo prava raja je znala…..