Notaj, Sejo, notaj

Piše: Indira Kučuk Sorguč

On je biro sve kriva drva i donosio sve krive odluke. Sejo je bio od neke slabe japije, otac mu je bio na riječima jak aman ko da je bio odbornik Mjesne zajednice na Sedreniku, a nije naravski, bio je samo fizikaner u „Vodovodu“, ali je i tamo mudrovo ko kakav nesvršeni student filozofije. Mati mu skroz nešto drugo, žena dobra ko panja, non-stop na nogama, kako u trgovini, gdje je radila, tako i kući oko dvojice krivodrvaša. Sejo nije povuko na nju ni likom ni genom nego na oca Nuku, porodičnu muku. Valjda kad se krivo drvo nakalemi na pravo, niču samo krive grane.

Seju su svi u mahali zvali „dalabu“. Kad bi ga vidi onako smušenog kako kriomice grize nokte i nešto sebi mrmlja u bradu, lokalni poglavica mahale odmah uspostavi dijagnozu:

– Ovoga je „mehka“ pravila!

To „mehka“ se odnosilo na takozvanu „mehku rakiju“ koju piju samo oni što kuveta u sebi nemaju da se s „ljutom“ izbore, a nemaju, pravo treba kaz’ti,  ni para da drže bank za kafanskim stolom. Nuko je pravio Seju dok je bio pri „mehkoj“. I naravno da Sejo nije mogo dobro ispast – tako je mahala gledala na ovaj Nukin mehkorakijaški eksperiment.

Nije Sejo bio tolka „dalabu“ da ne poželi ostvarit neku svoju želju. Al jest bio velika kad je trebalo ostavit ono što mu ne ide. On bi se vezo za neku stvar ko luđak za svoju košulju i ne bi dao nikom da ga odveže.

I dan-danas se prepričava Sejina tupavost i odsutnost. Mati nešto nije bila dobro i odveli je u bolnicu na pretrage. I taj dan treba izać, a kuća ko da je tajfun prošo. I Nuko, koji je malo trokiro na samoglasniku „e“, govorio bi „e“ dva-tri put kao da mekeće (da vam bude jasnije ko Milić Vukašinović, poslušajte ga na jutjubu):

– Eeej, Seeejo, treebamo ovaj šporeet očistit. Hajdeee, trkni do granapa i kupi onaj „Gavran“ da mater dočeeekamo da sve blista.

I Sejo tadašnju hiljadarku u džep i valjda isprepadan s tim „gavranom“ ponavljo putem: Gavran, gavran, jedan gavran, molim vas, za čišćenje šporeta…. Gavran, ovaj gavran… I s vrata u prodavnici ugledo tek izišo Faks Helizim, čudo od deterdženta. I kolko ga glasnice nose, s kažiprstom uperenim u plavo-bijelu kutiju, uzviknu:

– Dajte mi jedan Faks Helizim!

Našta je šporet ličio nakon njihovog pomahnitalog ribanja, to samo mati zna, a mahalska legenda kaže: Došla Baha, raširala oči, vidjela oni poradili kuću, bar na prvi pogled. I kaže joj Nuko:

– Hajd nam ti Baho onu našu pristavi, nisam čeeestite kafeee popio otkad tee neema.

Žena se ozarila:

– Hoću, moj Nuko, kako neću.

Upalila šporet, a kad u neka doba poče iskrit, pa pucketat, pa nešto damfat. Sve joj je bilo jasno kad su joj „mehkaši“ pokazali na Faks Helizim. Žena onakva hafifna žicu u ruke i morade ovimat šporet, pa po drugi put pristavit kafu.

Pošto je mati Baha samo radila i čistila za njima dvojicom, a Sejo jedinac šta god da bi tražio Baha bi mu, makar morala dubit na vrhu trepavice, ispunila. Tako je Sejo poželio harmoniku.

– Mama, ja hoću da budem harmonikaš pa da po svadbama sviram kola a svatovi mi naručuju pjesme i kite mi harmoniku.

Sakupilo se za harmoniku, Sejo bogme sviro, ali po sluhu. Nije bio loš. Raja ga sa 14-15 godina zvala da zaharmonika po rođendanima. Sejo više nije bio „dalabu“ nego „dalapu“ – Jose Dalapu.

Kad, eto ti jednog junskog dana Seje kući sa svjedočanstvom poslije osmoljetke, pao iz pet predmeta, rohno na godinu! Dođe Nuki, koji je opet bio  pri „mehkoj“ i ni po jada pokaže mu takvom svoj veleuspjeh u školi. Kad Nuko vidje da je ovaj naredo hejbet kečeva, nije mu bilo pravo, ali nije ni bijesnio. Zato je uzeo da ga pila:

– Heeej, Seejo – zaplito je jezikom i na ono što je trokiro – vidim iz matematike jedan. Dobro, Seejo, nijeee ti ni babo neeešto znao tee brojeve, neeema veeeze, svladat ćeeeš u životu to malo računa kad ti uztreba… Ovo i eshahaes – to je kao neešto što see zovee jeeezik. Ti znaš pričat, nisi mutav babi svom, sveee se razumijeemo. Za meenee je to dovoljno… Vidim, istorija kečina. Nema veeze ne živi seee sine u prošlosti, šta teee briga za tamo neekog Napoleeona… Ali Seeejo sine muzičko jeedan. Pa kako, Seeejo, kako!?

Sejo dabome šuti sve vrijeme i gleda Nuki iznad glave, u Vilerov goblen a na njemu Ciganka Karmen, koji je Baha nabocala zimi kad rano smrkne.

– Seejo, jeel teebi babo kupio „ramoniku“? Odgovori!

– Jesi, babo, kupio. Ti i mama, oboje.

– Nisam te pito za mater! Jesil dobio „ramoniku“?!

– Jesam.

– Ti babi mozak probi svirajući, a keec ko kuća iz muzičkog?!! Kako Seejo,  hoćeeeš da tee babo bijeee…!?

– Pa, babo, note…. Treba znat note…

Note?! – i upali se Nuko, pa onako lagan od „mehke“ poskoči na kauč, otkopča prvo dugme na pantolama da lakše izvadi kaiš, i utren on zapleše u njegovoj desnici kao da lasom ganja bizona. Zakorači na pod i opauči Seju po listovima i leđima. Još par puta ga opali uz pisak:

– Eee, notaj Seejo, notaj!

Sejo je utekao, ali školu nikad završio nije. Nije to ništa smetalo jer je Jose Dolapu pratio ove tezgaroše muzičare po sijelima, sunećenjima i svadbama, pa se nekako krpio, al bolje i to nego da je ko babo mu gazio po g…. zavlačivši nos u kanalizaciju.

Oženio se i dobio sina i dao mu ime Narcis. Nuko napravio dernek širih razmjera. To se ponapijalo za dva-tri sata, valjda mehkorakijaši nisu navikli na žestoka pića, pa se brzo ubandačili. Jose Dolapu od sreće sviro do iznemoglosti, kad će mu u neka doba neki njihov mortus pjan rođak poručit pjesmu:

– Može li jedna od Šabana. Uvenut će Narcis bijeli!

Svi takvi pjani zanijemili.

Sem Seje. On raširio „ramoniku“ i tantatananana, aaaaaaaa, tanana tanana….

Budali je fakat svaki dan Bajram.

Pročitajte još

U skladu s novom europskom regulativom, nadogradili smo politiku privatnosti i korištenja kolačića. Koristimo kolačiće (cookies) za pružanje boljeg korisničkog iskustva, funkcionalnosti stranice i prilagođavanja sustava oglašavanja. Nastavkom pregleda portala slažete se sa korištenjem kolačića. Slažem se Pročitaj više

Politika privatnosti