Kad se samo sjetim kako se nekad svojski zaglavljivalo po svjetskim baščama i išlo u takozvanu pljačku, sve radi igre i zabave, al i što je vazda tuđe bilo slađe. Nekad bi zbog dvije šake trešanja znao dobit takav degenek da te namah protjera, al ne zbog diuretičkih ašlama nego zbog straha od debelih batina
Gledam današnju djecu i omladinu pa me obuzme naka sjeta, sve kontam da oni bogdo mogu spojit ovu sad tehniku i masovni izbor svega i svačega s onim nekad kad su se izmišljale igre, gledo svak svakog da namagarči i s većom slašću pojela kriška hljeba s džemom nego sad torta s omiljenim Disneyevim junacima. To bi tek bila neka svemirska generacija, što bismo rekli narodski: prošli bi i kuću i digitalu i ulicu, sve ured u nekih tridesetak posto, i ništa im prepreka ne bi bila.
A na to kako su se ove generacije 50 plus igrale, podsjeti me nekidan komšija Kele koji je upamtio sve još žive i one nežive igre, ali i vragolije, nepodopštine, zijane i vratolomije koje su djeca bez nadzora odraslih redovno činili.
Po mahalama s većim baščama, kao i po većim imanjima, voćnjacima i seoskim dobrima, išlo se standardno u takozvanu „pljačku“. Ha bi šta rodilo, jal kruška, trešnja, višnja, jabuka, rezdelija, grožđe, dud, ne bi to dugo ostalo! Dobro organizirane družine opremljene samo brzim nogama i spretnim rukama i poširokim majicama, krenule bi u akciju. Nije njihov pokretač bila šteta koju će napraviti niti plodovi kojim će se osladiti, jer je sva ta mlađarija mogla u svojim baščama iste voćke naći, nego je kod njih važila deviza:
– Samo da te domaćin ne ufati!
Obično se najslađa trešnja ili kruška nalazila tik do pred domaćinovu kuću i trebalo je mnogo snalažnjivosti i pameti da petero-šestero pa i više djece pređe sve ograde i prepreke i popenje na stablo ašlame, čvokne koju na samom stablu, a u njedra (zato treba šira majica čiji se donji kraj fino može svezati u čvor pa se napuše veliki čamac u koji može stati mnogo onoga što možemo nazvati predmet pljačke) natovari barem kila žive vage.
„Sjećam se jednom dogovorimo se da se spustimo u komšijinu bašču ispod Cicinog Hana, jer je njegova ašlama najprije sazrijevala, već u maju. Bilo je to imanje poznatih Handžića. Čuvo ga je neki ludi Bajro, on nije gledo ko se po baščama šulja, jel miš, cuko il dijete, on bi za sjekiru pa ganjaj. I tako naša raja, moja sestra Dada, jaranica joj Meda, i nas četverica, Sake, Tetak, Jose i ja, prozentamo da nam je najbolje napravit diverziju popodne kad ovaj otkunja sahatak i ne pomalja se u bašti. Podignemo one dvije žice na ogradi i provučemo se bez problema, kako nećemo, imali tek devet-deset godina. Došunjamo se do stare trešnje, papuče i japanke skinemo da se lakše popenjemo i na onako glatko i visoko drvo izveremo se ko vjeverice. Svak se postavi na jednu poprečnu deblju granu i krene maštrafit ašlame, a one ko hrušt pucaju pod zubima. Nismo htjeli lomit grane i pobjeći s granama nego da oćeifimo na krošnji. Taj adrenalin hoćel Bajro izać iz ljetne kuhinje i zaganjat nas, ili nas negdje špijunira pa čeka da se najedemo i od silne težine u želucu klonemo i ne mognemo trčat, jači je od lomljenja grana na brzaka i uspješnog bijega. Tako ko čavke poredani po granama gostili smo se i tiho pričali uz šušanj listova, ne znajući da čovjek koji spava prije čuje šapat nego normalan govor, e tako je i naš šapat čuo mahniti čuvar Bajro koji se u trokoraku našo ispod trešnje sa sjekirom u desnici galameći i psujući na nas:
– Odmah da ste sišli bagro jedna! Sad ću da vam pokažem, pas vam mater! Hajde lijepo da vas vidim jedno po jedno siđite ima da vam uši izvućem, a ova sjekira će vam presudit.
Mi smo se skamenili gore kako se izvuć sad, ovaj se ne šali. Ako nas ufati obrali smo bostan. Niko se nije usudio da bilo šta pokuša, a Bajro je pogledavo odozdo i prijetio sjekirom zakrvavljenih bjeonjača. I onda se Sake prvi usudi i spusti se na najniže račvanje grana i dok je Bajro gledo u krošnju s gornje strane, Sake skoči i baš kao da je naciljo uleti u svoje papuče ko Super Bili i potrča baš ko Karl Luis bez tenisica, a Bajro za njim sa sjekirom. Sake ga povuče ko zeca na sebe, a mi jedno po jedno skočismo i dadosmo se u trk. I Dada i Meda isto – njih dvije ko vidre potrčaše prema susjednoj bašči i komšija Mido ih spasi od ovog luđaka. Ostavi Bajro Saketa pa se zaleti za nama, ali mi ne znadosmo da na vrhu trešnje ostade Jose, kojeg je sad Bajro ko bijesno pseto čeko da mu se osveti za sve nas. Mi smo alarmirali Josetove roditelje, naše roditelje, bilesi i Handžića zvali da dođe da spasi našeg druga. Jose se upišo u gaće od straha kad je počeo akšam padat. Izdržo je dok se nisu njegovi pomolili a tek je tad nasto belaj. Svi smo kući fasovali, Bajro umalo nije od Josetovog oca dobio po tintari, a stari Handžić je halalio trešnje.
– Nije to ništa, dragi Kele, nadovežem se na ovu njegovu pljačkašku odiseju, jedan moj školski drug je fasovo kolac u glavu. Došo Amar na selo kod dede i nane, oni ispekli janje. Bilo je to u Buturović polju, neko seoce, a puko kukuruznjak na nekoliko dunuma. I on i njegovi rođaci odu od gotovog janjeta, nisu ga ni okusili da landaraju po livadama pa grlom u kukuruze. Kad su vidjeli da su kukuruzi zreli, zalete se jedan po jedan da ih kidaju i bacaju u njedra. Al nesretnici uletješe u klasičnu sačekušu. Nakav debil, koji je umjesto strašila čuvo kukuruzište, kolcem spuca Amara posred tintare. Ovaj se nekako izmigoljio, poslije zvali policiju – šouuuu totalni. Od tada Amar zanosi na stranu. Dobro je prošo. Mogla ga je krv zalit. A potres mozga je garant imo. Samo što se tad nije išlo po doktorima baš do hitne prilike!
E, vidiš, tako ti se nekad tiktokalo.