Ljubavi nema ako joj se sav ne prepustiš. Ko nije izgorio ko cijela šuma drva, on i ne zna kako je to voljeti. Moj komšija Firće je zapalio kuću ne bi li mu izgorjela ljubav. A nije…
Firće je od sve raje u mahali najbolje stajo. Njegovi su imali i kule i gradove, ali to se nije pokazivalo. Takav nekad adet bio, ko biva ako imaš, imaš zbog sebe a ne zbog drugog. Drugom budi pri ruci i fertih. On je bio sin jedinac. Sve bi majka i otac prodali samo da je Firće reko da hoće učit školu. Oni bi svom mezimcu i Oksford i Kembridž i Sorbonu i Al Azhar kupili. Ali Firće nije volio školu. Firće se volio marisat. Premda je bio sitan rastom, on je išo u bokserski klub da trenira. Komšija Lulo, koji nije imo s krevetom dvaest kila žive vage, često bi ga uzmi na trehu zbog izgleda.
-Š’aš ti trenirat, vidiš da te malo jači vjetar može otpuhat. Ovi će u bokserskom savezu samo zbog tebe izmislit novu kategoriju; frtalj papir!
I tu bi se Lulo previjao od smijeha, vazda to tako bude da je čovjeku na drugom smiješno ono što njega najviše boli. Lulo je podugo ostao previjen pod kutom od šezdeset stepeni, ali je sad jaukao i nije se smijao. Niski goluždravi horoščić preciznim udarcem u stomak izbio mu je zrak i Lulo je još dugo krkljo i dolazio sebi.
Nije Firće dao na sebe, vješto je barato pesnicama, ali ništa manje vješto nije barato ni drugim ekstremitetima. Posebna strast bila mu je ples. Volio je plesat po domovina kulture. I sve ga je išlo, od klasike do latino plesova. Iako onizak i mršav, imao je lice curice. Niko na prvu ne bi reko da je bokser. Više mu je pristajala uloga latino zavodnika. I ličio je na onog „Bandjerasa“, samo što je naš Firće u životu mogo ovo što ovaj može samo na filmu. Jednom je nekog frajera najjače premlatio kad ga je pobijedio u takmičenju brejkdensa. Tada je prvi put skinuo tuđu trebu. Vodao je curice, ali ništa ozbiljno. Kad bi ga pitali misli li se ženit, odmahnuo bi rukom u stilu Don Žuana:
– Nije se ta rodila za mene!
Ha je to izgovorio, tako ga je pogodila Amorova strijela. U jednom od onih disko-klubova s čuvenom kristalnom kuglom na plafonu koja šara po zidovima sumorne zrake na izdisaju, on je ugledao nju – ženu svog života. Stasitu plavušu ko što je bila legendarna Silvana, visoku i rasnu, čija je raskoš sijala i u svom tom sivilu jednog lokala pred fajront.
Promatro ju je cijelu noć kroz guste trepavice, ispijajući žestoko za žestokim i društvu za svojim stolom, isto kao da ih ne vidi, govorio je sebi da se ohrabri:
– Bit će moja il ničija!
To veče je pratio do kuće, hodajući za njom nečujno kao duh, a onda joj je sljedeće noći napravio čeku i otada su bili nerazdvojni.
Kad su to čula njegova raja znali su da će bit belaja.
– Ima babo da te šutne kad sazna, kući neš moć prismrdit. Znaš da je raspuštenica i ima dijete. A kolka je može te u džep metnut. Niste brate par nikako – surovo mu je Džine, baš ko pravi jaran, sasuo u lice šta misli.
Ali, Firćeta ništa nije moglo otrijeznit. On je bio pijan od ljubavi za svojom Medom, tako joj je tepao. Ugađo joj na sve načine. Stalno joj visio za leđima, bio dosadan ko priljepak. Trošile se babine pare od Babića bašče, Keja do Stadiona i drugih otmjenijih kafana s muzikom.
Provodili su se momački, i njoj se malo-pomalo osladio lagodan život, a i Firćetov stil. Pleše kao princ, plaća kao princ, pazi kao princ. Godilo joj to i Meda mu predloži da se uzmu.
Još mu je predložila:
– Reći ćemo svima da smo mi odranije zajedno i da je ovo dijete tvoje.
-Jašta je nego moje! – opijen je dočekao njen prijedlog, a njenu kćerkicu je pazio ko malo vode na dlanu, baš ko svoju.
Kad je konačno skupio snage i rekao majci i ocu, scenarij koji mu je predvidio najbolji jaran Džine se i obistinio. Mati ko mati pristade, a otac mu priprijeti bez velike priče:
– Ako opajdaru dovedeš u kuću, to će ti bit zadnji put da pređeš prag ove kuće!
Kad je s koferčićem izišo iz kuće, njegova se raja poredala ko špalir pred vratima, sve muflizi pametnjakovići sa podbadanjima:
– Babo tolke godine ulaže u tebe, a ti zbog svoje „bebiceee“ u podstanare ode… Koji si ti kloc, oca mi… Radi bumbatre ti ostavi sve, i majku i jarane…
On nije nikog slušo, vjenčo se i otišo živjet na drugu stranu grada. Mati mu je kriomice slala pare. A otac je smislio taktiku: potplaćivo je Firćetovu raju ne bi li ga rastavili od raspuštenice, a odnedavno i njegove zakonite supruge. Plaćo je sve redom, pa je tako i s nakim fudbalerom Apetom koji je bio poznat ko čaršijski lafac, što cure mijenja ko dresove, sklopio dil:
– Ti njega samo rastavi od one ofajle. Čuo sam da si rasturio tolke brakove pa možeš i ovaj pišljivi. A uzfalit ti neće ništa.
I fudbaler je uspio. Meda je zaglavila s njim.
A Firće je imo tu nesreću da ih uhvati na gomili. Samo se okrenuo i zatvorio bez buke vrata za sobom. Odmah se vratio u svoju mahalu, ali ne i kući. Iznajmio je sobicu kod komšije Saketa. I tugu u piću liječio. Svi su znali da je on u nju smrtno zaljubljen, pa su mu se za kafanskim stolom pridruživali razni lezihljebovići, koje je čašćavo a oni ga potpaljivali govoreći:
– Vidjeli smo je, pozdravila te. Sve bi dala da se pomiri.
To ga je tek dotuklo. Često bi tu i šake radile. Sve je više stradavo u klinču, jer je gubio reflekse u svom kontuznom tijelu.
A onda je samo jedan dan osvanulo u novinama da je neki luđak, palikuća, zapalio benzinom nečiji stan. Pronašla ga policija kako stoji ispred kuće i zacakljenog pogleda bulji u vatrene plamičke ponavljajući jedno te isto:
– Ona je samo moja i ničija druga, i uvijek će biti moja do kraja života.
Vrlo se brzo Firće našao iza rešetaka. Sve je priznao i dobio godinu zatvora uz nadoknadu štete.
Jedne nedjelje stigla mu posjeta. Bila je to njegova Meda s njegovom kćerkom.
I zatvorski čuvari su opazili da se s tim čovjekom nešto zbiva. Leš je naglo oživio. Kćerka mu se objesila o vrat, čavrljajući nešto što nije dopiralo do njegovih ušiju…
Njihove ruke su se dodirnule. Ona mu je tutnula pismo.
xxx
Kad je odslužio svoje, supruga i kćerka su ga čekale da ih odvede njihovoj kući.