Kad vidim današnje momke, dođe mi da ih sve pošaljem u kasarnu u tuđinu makar na pola godine pa da se nauče redu. A ni curama nekim ne bi falilo. Ovaj komfor pod glavom i propuh u glavi odrazio se na mušku prirodu: sve su manje lovci, a sve više lovine. A i žene očajavaju: nema više one Penelopine čežnje u čekanju voljenog
Nemoj da mi iko spomene „prigovor savjesti“. To je ono ko biva kad su odrasli muškarci protiv odsluženja vojnog roka. Oni su, eto, pacifisti i njima nije da uzmu mašinku u ruke, to je tak’ primitivno – fuj, fuj, fuj. Ta nemojte kaz’ti! To je užasno primitivno, divljački, nasilno – vojska je samo za tikvane, za one koji nemaju soli u glavi i projekciju šta bi htjeli postat. To je streha za siromahe i bijesne adrenalinske kamikaze, a ne za one koji su u zenu, otvaraju čakre, filozofiraju, tamburaju, glume, mudruju i rokaju se kojekakvim drogama.
Sjećam se rata, kad bih vidjela takvog u zenu koji se gnuša rata i sjedi u podrumu da ga spasi ovaj „primitivac s puškom“, safra bi mi dolazila. Eto, ukazat će ti se Dalaj lama i odbiti metke ko Terminator!!! Sve nake deformalije živ čovjek mora u svom životu poštovat.
Nije sve za svakoga, to fakat stoji. Ali, da je današnjim momcima prijeko potreban spartanski odgoj barem koji mjesec, to definitivno. Potrebno je to i ovim curama što po zadrugama i farmama skaču s jednog na drugi … minder, jer od odgoja imaju samo manikir neseser. I to ne zbog biti-ili-ne biti rata nego zbog vaspitne.
Jer, ovo danas sve je na opijatima: svi se s nečim opijaju. Drmaju se uzduž i poprijeko, raspojasalo se na sve strane, nigdje sredine. Jal skrenulo u ljevicu, jal u desnicu. Jal u crkvu i džamiju i stranku, jal u drogu, kriminal i kurvaluk. Odgoj zakazo i kod jednih i kod drugih. Ovi prvi bi sve da počiste po svom adetu, a ovi drugi samo svoj merak prate. Kod obje strane tuđa grbača zaplati. Rigidni su do bola.
A od vascijelog muška kolko vidim po ulici i portalima ostala samo bradica. E, za nju su se baš izverzirali. Štucuju ih brice ko da su s holivudskog seta, ali osim brućke, što bi Krajišnici rekli, tu prave momčine nema. Meni ovo mlađe muškinje danas sve nalik na kindergarten.
Ha vidim da je sa simetričnom bradicom u onoj trigonometriji, meni isto ko da je bez nosa.
On ne miriše da se inspiriše. Jok. To se i ne znoji. Đe su ti bolan lojne žlijezde nestale!? Ima li tu kakvog mošusa pa da zamiriše na muško!? Ma kakvi. Ovi što po kafanama hojcaju i ovi bliski njima što se šutaju, više bazde, a to nije ni blizu onog iskonskog mužjačkog zova.
Baška ovi istospolni što se između sebe namirišu, oni tek neke svoje signale za prepoznavanje imaju. To ne možeš dešifrovat da si Šerlok Holms.
Sve se nešto ovo mlado fura na mišiće, a i mišići im uglancani i napuhani ko silikon. Važno je da mogu da otvore vrata s tim mišićima od keratina, a sve drugo im je nipodašto.
Nekidan, nisam slušala, ali samo dođe što treba, čujem jednu dobro očuvanu ženu u pedesetim kako ne da na svog sina lafa svojoj jaranici:
– Nek je on majkici svojoj živ i zdrav. Popije – popije. Izlazi – nek izlazi. Kad će ako neće sad. Sekira me, pa šta moje je dijete, nek me sekira. Sekiraju me tuđini pa progutam.Tek je tridesetu uzeo, šta fali. Ja njega pustim da se naspava, kakav je vakat šta treba da izgine na poslu za hiljadu maraka. Nek ne bude budala ko ja. Koga da služi?! Kad mene ne služi neće nikog. Ne dam. Za koga zdravlje da ostavlja! Ovdje sve go lopov. Nek se fata dušeka i provoda. Imat će se kad zarobit. A bogme i ne mora. Dok sam mu ja pod glavom, nek ne misli ni na šta. Ako čujem da će da pripuca, katapultirat ću ga u Švedsku. Za me nek ne brine, ja sam svoje dala.
Prijateljica ista, klima glavom i potvrđuje:
– Moj se još ne ženi. Kaže: mama, to je obaveza, hoću jaštaću, samo da kakvih para saletim. A vidim ne ide ga, probo u nekoj kopirnici radit, došo jedan dan kući naguto se onog grafita, boja i lakova, nisam mu više dala da ide. Pa ga ja poguram, nek se provede. Samo nek su nam zdravi.
Pa, kako, drage majke, da ima curu jer on ne zna šta je ostavit majku, oca, brata, sestru, prijatelje, djevojku…. I otići u neku nedođiju i čekat pismo ko ozeblo sunce!
Da ide u vojsku u današnji vakat bi je, doduše, mogo vidjet na ekranu i golu, al je ne bi mogo pipnut, nit bi je mogo sa strašću privit na grudi ko pohotni lemur pred parenje. Pa đe je pride strepnja jel ga ostavila, pa hoće li ga čekat, pa je li ga levati, petlja….
A sve to u spavaoni s deset regruta – svako od njih sa svojim navikama, pa ribaj halu, postrojavaj se u šest, vježbaj, riljaj, čisti oružje, dežuraj na straži pored Nišićke…Nema telefona do povečerja… Nema mame s lokumima, nema igranja plejke do šest ujutro, nema ovih plastičnih ribetina, nema nikakvih ribetina…. Ima samo blamaže, jer se u uniformi izlazi u grad, a na uniformu se danas nijedna instagramuša ne pali… Ne pali se više nikakva. To je odavno demode.
Nešto kontam, to bi bilo veri fajn. Ako bi išta pokrenulo te mužjačke tekućine ubijene dezodoransom u ovim bjanko-mladićima, bio bi to odlazak u vojsku. Na koji mjesec, barem. Dovoljno da skontaju da nisu Bogom dani i da se za 24 sata može mnogo toga naučit i mnogo posla uradit. Bili bi vazda u fajtu. Borili se protiv desetara, protiv drila i komande i strogih vojnih pravila. I dok si reko britva, od regruta bi posto čovjek. Kaki-taki. A ne ko ovi sad – nikaki.
Eh, kad se samo sjetim: ispraćali smo goluždrave tinejdžere bez okusa, krvi i mirisa, a dočekivali smo spretne i dobro nasađene alatke za dugu upotrebu.
A bogme su se i ti ispraćaji dugo pamtili.
Ponosan otac, zabrinuta majka, tužna sestra, brbljivi drugari, djevojačke suze…
Nostalgija je čudo. Rastanci su ko smak svijeta. A sjećanja na njih poslije milion godina bude lijepa osjećanja.
Fakat nema ništa romantičnije od vojnika koji gine za tobom ljubavi ginem, ko vojnik na noćnoj straži, ko čovjek koji sreću traži…