On je psihijatar. Zove se Nerko. I pravi je Mister Bi(h)n. Majstor katastrofe. U njegovoj ordinaciji redovno neko strada. Dođu ljudi da poprave dušu, a izađu s masnicama i hematomima
U Bosni ne treba gledat Mister Bina da biste se čudili nemogućoj spodobi koja se laća onog što ne zna i izigrava simpatičnog čudaka. Mi uz takve živimo. I haj što živimo, nego što nas takvi liječe, briju, šišaju, izdaju dozvole, čuvaju, brinu o nama, a neki nam i vladaju. Vode nas u propast. Mi se ibretimo, upiremo prstom, svađamo se sami sa sobom, zbijamo šale na njihov račun – a oni vladaju. I cere nam se u lice s onom misterbinovskom facom destruktivca, koji sve uništi osim sebe samog. Takav čovjek se u Bosni zove Mister Bihn.
Ovo je priča o jednom Mister Bihnu koji kao da je izišao iz antikvarnice. Mozak mu stoji na 1950-oj, kad mu se bezbeli otac rodio. Tehnologija kojom se služi u svom poslu na toj je godini isto stala. A čovjek je psihijatar! Sve završio, ima ćage, radi s ljudima i njihovim psihama godinama, ali izgleda i ponaša se ko da s njim treba radit neki opasni psihijatar iz TV serija koji je i sam lud kao, naprimjer, Doktor Haus.
On je stalno u behutu, nekakav rastrzan i nonšalantan u istom momentu. Kako?! E pa tako, izgleda vazda ko da je sjeo na vruće kolo, ali kao da ga nije sekunde nafurilo, samo mu se nakostriješile dlake na glavi i na rukama.
Svi ga zovu Nerko i zaklinju se u njega:
– Kad ti Nerko prepiše terapiju, ko Aladin letiš, samo bez ćilima!
Nema ko ovom razvikanom sarajevskom Mister Bihnu, a da je bio u depri ili anksiozan, nije otišo ne bi li se uhavizo i nastavio dalje nekim normalnim tokom.
Pošto raja kod nas ne zna kako treba da se ponaša psihijatar, jer mi očito nemamo dugu tradiciju u tim susretima nepoznate vrste, pacijenti šute i slušaju. Nije im pravo vide luđaka pred sobom, ali moraju da mu vjeruju.
– Uđem ti ja kod Nerka, kontam sad ide ona kauč, lezite, opustite se, ispričajte mi kako vam se ovo desilo, kad jok. Šok na startu. Nerkova ordinacija ko mutvak. U deset kvadrata sve i kuhinja, i ordinacija i primaća. Ja ušla, Nerko sebi podgrijo škembe-čorbu i kusa li kusa. Trljam oči, ne mogu vjerovat.
– Sjedi – kaže – hajde bujrum. Ide tanjir. – Nisam gladna – rekoh, kontam možda kreće s terapijom opuštanja, pa se nisam ni obazirala mnogo. Jedino mjesto gdje mogu sjesti je preko puta njega za trpezarijskim stolom. Sjednem, šta ću. Gledam ga, on u nakoj cvjetnoj košulji i u donjem dijelu sintetičke trenerke, ko da je sad iz fabrike za vinil izišo. On puše u čorbu i tako pet minuta dok ne pokusa, a onda me iznenadi još više pitanje:
– Je li dama za pelinkovac?!
Negiram glavom, a on:
– Ništa onda, ja ću.
I pelinkovac po pelinkovac i poslije treće runde obrisa onu masnu labrnju nakom krpetinom i poče:
– Znam ja sve, ne trebam te ni pitat. Malo tjeskobe, lupa hercika ko bubanj, nesanica ti ne da mira – to će proći. Evo ide sad ovaj neurontin… 90 KM pregled, a lijek nije skup oko petobanke…
Okrenu mi frajer leđa ha sam drhtavom rukom platila. Ja nisam usta doslovno otvorila, rekoh:
– A kontrola, doktore.
A on pregaču navlači preko glave, i s krpom u ruci više za sebe:
– Ma pij ti to, dođi kad sve popiješ… moram ručak pristavit.
I dok je to izgovaro, sruči se nešto s kredenca, on zaštitnički postavi ruku na glavu, odleti mikser, zakači mene po ruci, a on kao da me nema opsova punim.
To je bilo jedno iskustvo, a drugo mi je prepričao rođak moje frendice Zuzu.
– Žena mi nije bila nikako dobro, to godinama trajalo, gušilo je, probadalo, ma eto s njom ni progovorit ni ne progovorit. Kažem joj: „Lelo, idi liječi se. Nemoj da kad te poželim moram u Jagomir. Idi fino kod psihijatra“. „Neću kod psihijatra“, ona ti meni, „nisam luda“! „Bit ćeš luda ako ne odeš, nisi bona papanka, fino se spremi i nek ti da neku terapiju. Evo smo svi napola mahniti s tobom“. Posluša me i ode kod Nerka, sva čaršija ide kod njega. „Kako je bilo?“, pitam je poslije prve seanse. Kaže: „Nije me ništa pito, samo mi propiso lijekove“. „Kako bona nije? Moro ti je nešto reć!“. „Nije, samo me dočeko sa sjekirom u ruci, i unio u kuću naramak drva, kaže da ima za potpale“. „Kakav je to majmun“, ubacim se, „nemoj da ga ja potpalim!“. „Ja krenula da mu pričam, a on uzeo mašice i prebira po onoj vatri, utom mu ispade žar na nogu, on vrisknu, ja ustadoh sa stolice od straha, opet mi se vratila ona moja fobija. – Progori čarapu, progori i linoleum… Vidi rupe – pokaže mi nagorenu čarapu i sjede za onu staru mašinu Olimpiju da mi napiše lijek. Ja svojim očima nisam vjerovala kod koga sam upala. Moraš me vodit da mi saljevaju stravu“.
E, zapamtit će on mene, mislim u sebi, uhvatit ću te kad-tad. I uhvatim, kod Zele u onoj radnjici do Sebilja.
– Jesi ti taj Nerko? – ja onako s pika, a on, ljudi moji, naku kiflu potkačio onim svojim socijalama, unutra dva komada torotana i frtalj janjetine ubacio, čuje se do Katedrale. Ne bi mu dao ni đačku knjižicu a kamoli diplomu. Izgleda nešto između Profesora Baltazara i retarda.
– Jesam, a šta si ti – drčno će, vehabija il selefija?
– Doktore, vidim, razumiješ se u islam ko Mara u gaće! Znaš da je moja žena bila kod tebe. I kaže mi da ti ne pričaš s njom nikako.
– Pa šta trebam? – on će ko cinično.
– Čuj šta trebaš, da pričaš s njom, šta si ti?! Kakve su ti to pretpotopne metode! Ti nemaš čovječe kompjuter, kucaš na prastaroj Olimpiji, gdje živiš ti?! Vidi ti telefona, to je drugi model od Vikinga! Ne trijezniš se, znam da ne izlaziš iz „Tri bagrema“ i u ordinaciji se zaljevaš rakiješinom. Izigravaš Golog kuhara i Ložača Ubicu pred pacijenticama! Našta ti uzimaš 90 KM da mi je znat! Tebi dođu da im dušu malo popraviš, a ti im masnice napraviš! Tvoje drugo ime je majstor katastrofe. Žena mi otišla na nogama, vratila se s Hitnom. Fraz dobila!
A on će meni na to flegmanski:
– Ti ‘š me to naučit?
– Jašta ću. Ufati se knjige i čitaj. Pričaj bolan s pacijentima. Čitam nekidan, psihijatrica spasila milijardera čovjeka – skontala šta mu treba – odvela ga na ronjenje. Zaronio dva-tri puta na pedeset metara dubine, eno ga prodiso. Htio se ubit, a sad roni. Nemoj da i ti zaroniš i nikad ne izroniš, čujem li ja još jednom da mi se žena žali na tebe, jel jasno?!
Vratim se ćiku i ispričam sve ovoj mojoj.
A ona će:
– Šta taj ima u glavi?
– On ti, draga moja, ima mnogo mozga a malo pameti.
– E ta ti je za Musafa.
– Jes vala.