Džaba vam novci naši fantomci

Piše: Indira Kučuk Sorguč

Ako nemaš, ne možeš znat kako je onom ko ima. Ako imaš, a ne znaš kako je kad nemaš, džaba i da si Dobri Samarićanin ti nisi prošo glad i besparicu, pa i kad daješ ne boli te želudac. A kad imaš pa nemaš, to je najveća kazna. Ali i najveći dar od Boga. Tu se provjeravaš. Jer s Drine na Marlboro je lahko, ali s Marlbora na Drinu teško.

Onaj Đoletov refren „Džaba vam novci moji sinovci, džaba vam bilo dobre volje…“  ima pođahkad i pogdjegdje i kod ponekoga itekakve veze i potvrde. Jer, novac je, kako mi jednom reče jedna naša bogata hanuma, veliko prokletstvo.

– Dobro je imati, ali je loše preimati – tako mi se skoro pa požalila kad je sagledala svoj život iz perspektive materijalnog bogatstva sada kada ima, i one nekad perspektive kad se živjelo skromno, pa i sirotinjski, kad se nije imalo.

– Danas kad imam više nego što mi je potrebno za normalan svakodnevni život bez oskudice, nemam ništa drugo osim para: nemam mira, jer me svako malo neko zove ne iz ljubavi nego iz interesa. Treba komšiji za ogradu, treba rodici za adaptaciju stana, treba nekom devetom tamo za grijanje, hranu, bolest…. Svi se mene sjete u tom trenutku. Niko me još nikad nije pitao: a kako ti, možeš li, boli li te šta, treba li te razgovoriti, ponijeti ili odnijeti nešto. I ako me pita, ja sam tako programirana zbog lošeg iskustva da pomislim kako će me to kadli-tadli skupo doći. S nostalgijom se sjećam vremena kad sam odrasla u neimaštini, a bila sam najsitija. U jednim cipelama i na radost i na žalost, srce mi kucalo kao katedrala kad bi mi neko nešto poklonio. Znala sam se obradovat od srca, a danas me rijetko šta može obradovat. Nije sreća para puna vreća, i ja ovu narodnu sad u poznim godinama shvatam.

Taman da zaustim: ali su djeca tu, ona su istinska radost i sreća. Većina ljudi želi djecu ne samo radi produženja vrste nego i zbog srčane veze koja je neraskidiva dok živiš, utom me ova divna gospođa koja živi na tri svjetske destinacije, preduhitri:

– Ni u djecu nisi siguran. Sve se vrti oko imanja, poslova, nekretnina, bogatstva. Imam osjećaj da i oni čekaju da umrem pa da sve podijele i razharče, kao da im sada išta fali.

Kažu mnogo pametniji od mene da su najveći belaji iza zidova veleljepnih vila i velkačkog voznog parka. Ogromna lova nosi ogroman pritisak. I malo veća lova nosi malo veći pritisak. Život bez novca tek je mora.

Ipak,  kad nemaš, ti i ne znaš kako teško živi onaj koji ima puno.

Baš nekidan slušam čovjeka koji se žali prijatelju na svoj život kad je bio multimilioner i kad je bio napet ko struna. Sekunda mu je falila da od te tolike tenzije pukne i on i žena mu i djeca.

– Ja dok nisam propo, dok mi sav biznis nije otišo helać i ja s njim, bio sam najobičnija furda od čovjeka. Mene je lova dibidus iskvarila. Upo sam ko mlad naglo u neke velike pare, nisam znao gdje mi je glava a gdje rep. Pravog života nisam vidio, ali sam se provodio ko malouman. Ni o čemu nisam razmišljao, osim o parama. Kad sam napravio par miliona, daj još. Kad sam ušo u ozbiljne milionerske vode, samo daj-daj-daj. Rodila mi se djeca, a ja nisam bio prisutan kad su progovorila i prohodala, u školu krenula. Roditelje sam materijalno pomagao, ali ne znam kad smo nasamo popričali, kad sam ih odveo u svoju viletinu na moru a da sam ja sedam dana s njima bio, pitao ih o onome što ih tišti, boli, šta ih ispunjava. Jok. Ja bih samo dao pare i izgubio se. Djeca mi ušla u pubertet, postali mali delinkventi, žena me upozoravala:

– Čovječe dragi, Faris i Haris se osilili, nijedan me ne sluša, kažu: Mama, ne pregoni!!! Šta ne pregoni, oni smlaviše vršnjake po školi. Odgovaraju nastavnicima, Faris bez vozačke izvuko iz garaže tvog džipa i došo s njim pred školu. I neke mahniture povezo, ludirali se po gradu, reko mi komšija Meme da su se trkali s vozilom hitne pomoći!!

Kolko sam ja pohlepan bio, znao sam otić avionom biznis klasom do Londona, samo da bih kupio neki moćni najnoviji ribarski sat koji košta pet milja funti i vratit se isti dan. Eto da svi s kojima pecam vide da jedini imam taj neki super-tuper ribarski sat. E sad bih reko na sve to:

– Uzmi štap i pecaj budalo, koga briga za tvoj sat! Imo sat ili nemo – isti k…c!

Sad znam da je sva moja sreća u tome što sam propo ko nanin kauč! Ništa mi se bolje nije moglo desiti u životu. Nikad se ne zna zašto je nešto dobro u životu. Da nisam propo, djeca bi mi bili kreteni! Rastavio bih se sto posto! Već sam uveliko švero, žena me trpila zbog djece, a vidio sam da joj je svega dosta kad se s „poslovnih putovanja“ po „parizima i berlinima“ nisam danima vraćo.

Kad mi se biznis oteo kontroli i kad sam ušo u multimilionske dugove, nikoga od silnih jarana i poslovnih partnera nije bilo. Ostali moja Jasna i ja, i djeca. Tad mi je život serviro bumerange. Pogodilo me na hiljade bumeranga u glavu. Svu silu koju sam slao, sve hojcanje i bezobrazluk, sve mi se vratilo. I to zasluženo. A sad kad sa otvorio oči, znam da nisam živio. Mene je novac vodio. On mi je određivo prioritete. On mi je pokazo najlošiju verziju mene. Meni bi najvažnije bilo da ha izađe nova tipa BMW-a budem prvi koji će je provozat. A vamo rodila mi sestra, ja na babinama nisam bio – poslo pare. Prihvatim da budem kum rodici, zaklepetam u Rimu s nakom sponzorušom, i ne pojavim se. I hejbet takvih groza.

E, sad znam. Nisam ja života vidio dok sam imo pare.

Sad kad nemam, živim punim plućima i znam ko me voli. I koga ja volim. I kome sam dužnik do kraja života.

 

 

 

 

Pročitajte još

U skladu s novom europskom regulativom, nadogradili smo politiku privatnosti i korištenja kolačića. Koristimo kolačiće (cookies) za pružanje boljeg korisničkog iskustva, funkcionalnosti stranice i prilagođavanja sustava oglašavanja. Nastavkom pregleda portala slažete se sa korištenjem kolačića. Slažem se Pročitaj više

Politika privatnosti