Ima i tih iznimno rijetkih ali zabilježenih slučajeva u kojima žena tuleha muža, njemu se to ne sviđa, ali prihvaća šamarčinu ko golman loptu. Jednog inžinjera iz Čapljine žena je mlatila ko vola u kupusu, a on nikad nije pokazivo otpor. Možda ih je to palilo, on bio mazo, a ona sado, a prije, ipak, da se on pred silom povlačio
Priča mi moj prijatelj Srebrenko kako se nekad u njihovom komšiluku u Čapljini sve znalo; ko koga voli i miriše, a ko koga mrzi i mariše, ko je kome i koliko dužan, a ko je posebno u duši ružan, šta ko jede i pije, ko se šunja po balkonima i tavanima dok mahala spava, čija se sluša, a čija nije nikom ni kolko crno ispod nokata… Ali, najinteresantnija mu je bila „štorija“ s inžinjerom Vlatkom i njegovom ženom Nezirom.
Živjeli su jako „skladno“, nisu se nikako čuli u komšiluku, samo se svako treći-četvrti dan Vlatko pomaljo iz kuće kao sjena, povijene glave, a vrata uvučenog u snježno-bijelu košulju, tih i skrušen poput osumnjičenog za neko zlodjelo. A bio je baš tankovijast, fin, normalnog stasa, vazda s akten-tašnom išo na poso, utegnut i opeglan. Nezira ga je držala čistog i elegantnog. Ali samo to. Sve je na njemu svana izgledalo ko pišta, ali u njemu… u njemu su sirene odavno zvonile na uzbunu. Međutim, uzaludu su vrijeme tratile, baš ko po onoj sevdalijskoj.
Ona dvaput veća od njega, korpulentna ko stripovska junakinja Debela Berta, mogla ga je nosat u zubima à la lovački cuko plijen. Radoznale Čapljinke su se vazda pitale šta je to njih dvoje tako različitih i stasom i glasom i znanjem i obrazovanjem i finoćom i kakvoćom, spojilo. A spojilo je ko će ti ga znati šta!
Stanovali smo kuća do kuće…Vlatko je naslijedio lijepu omanju porodičnu kuću s malo okućnice. U to vrijeme on je radio u Hepoku kao inžinjer hemije i zarađivo za mjesec ko prosječan Jugoslaven za godinu. Bio je veliki stručnjak za te neke agronomske fore i fazone, nešto bi smućko i vino je dobijalo na trajnosti kvalitete. Za onaj vakat mnogo je putovao po međunarodnim sajmovima vina i vinogradarstva, i sa svakog puta svojoj je Neziri donosio luksuzan poklon.
– Nismo jednom čuli da bi poklon letio ko lasta kroz prozor. Pričalo se da se švalera, a ako bi ona nešto nanjušila, čekala bi ga dreka i gebira kod kuće. Dostojanstveno je primao udarce ne ispuštajući jauke… Samo što se četiri-pet dana poslije moro puderisat i hodat pogrbljen od Nezirine snažne pesnice – prisjeća se Srebrenko tih slika i nastavlja:
– I tako jedan dan vrućina pripekla, ja u hladovini s rajom gluharim kad naiđe inžinjer Vlatko, fino se upita sa svima, odmaknu dva-tri koraka pa se okrenu i pozva me: Srebrenko, hodi malo ovamo. Ja mu priđoh: Hajde da zajedno prošetamo do kuće. I tako nogu za nogom saznam od njega da mu je Hepok kao velikom stručnjaku koji je doprinio razvoju i uspjehu preduzeća ponudio stan od sto kvadrata. A on poštenjačina i zanesen nekom svojom filozofijom odbio: Velim ja njima, Srebrenko, šta će meni toliki stan, ja i ona moja imamo kuću od sedamdeset kvadrata, nama dosta. Neka taj stan dadnu Kemi dobrom radniku, njemu je prešniji nego meni. Ja nemam djece, a on ima četvero. Nismo ni primijetili da smo razgovarajući, ustvari, došli pred njegovu kuću. A on još jednom ponovi: Šta će meni toliki stan, Kemi je preći.
Jao, kad u taj mah, kao da nas je vrebala iza ćoška, izleti Nezira ko furija, baš kao da joj je pedeset kila i sad je s vježbe za slet Dana mladosti. Mlatnu ga onom desnicom ko pratljačom iza vrata, a ljevicom u pleksus, sve uz nabrajanje: Kome ćeš ti poklanjat što nama pripada, što sam ja zaradila ovdi naduravajući se s tobom hablećinom! Kenjac jedan, ti ćeš naš stan davat drugom! Čuj, mi imamo kuću – šta kuća – prkno!!!
I ja tu vidim da je ona njega oborila na pervaz pored ruže penjačice, prepadoh se pa ću samilosno: Nemojte, tata Nezira. Pustite Vlatka, nije on kriv što je dobar.
Joj kad me je pogledala s ona dva zakrvavljena oka, srce mi se strovalilo u cipele: Mrš Srebrenko, ne miješaj se da i ti pod mojim nogama ne bi završio!
Nije mi trebala veća prijetnja, samo sam ispod oka pogledao bespomoćnog Vlatka i uhvatio se noge. Takav preneražen uletim materi i sve joj ispričam u dahu. A ona će ko starinska žena: A, moj Srebrenko, ti si to nešto sanjo. Đe si vidio da žena digne ruku na muško?! Mora da te sunce udarilo, hajde ti sine u hladovinu i malo odspavaj. Proći će.
Sjećam se vrlo brzo iza ovog tulehanja da je nesretni Vlatko opet popio maru kad je kupio stojadina s dvoja vrata. Došo sav ozaren pred kuću, naslonio se na auto i zovnuo svoju Bertu s oklagijom: Nezira, bona, hajd izađi, vidi što sam nam kupio auto. Ona isto ozarena izleti, zagrli ga pucajući od sreće, nasloni se na stojadina kao da pozira… Utom ni pet ni šest zgrabi Vlatka za vrat: Što tokmače nisi uzeo stojadina sa četvero vrata?! Kako će mi se sad sestrične vozit, morat ću stalno pomicat sjedište da prođu… Za koga sam se ja udala!? Ja inžinjera, ja letve, ljudi dragi!
Vidim sa svog prozora ona ode, a Vlatko se naslonio na auto i drži se kao očajnik za vrat. Ja brže-bolje peškir pod hladnu vodu pa doletjeh do njega i stavih oblogu oko vrata. A on će: Hvala ti, Srebrenko. Nije to ništa. Ja nju puštam, nek se ispucaje. Ja sam Europejac i intelektualac, ne dižem ruku na žene, one su slabija bića.
Tako su Vlatko i Nezira još dugo godina živjeli u „skladnom braku“. Ja sam se vrlo brzo s majkom i ocem odselio iz te ulice, i negdje prije dvije godine, dok mi je mater još bila živa, a ja oženjen poodavno, sjetim se njih dvoje. Hajde, rekoh, da podsjetim mater na njih, ne bih li je malo razonodio: Sjećaš li se ti, majko, Nezire i Vlatka? – A kako neću, moj Srebrenko, mnogo fini ljudi – odmah joj se oči zacakliše.
S nama je sjedila moja žena Hedija, koja je odmah načulila uši da čuje kakav nam je to komšiluk bio.
- Sjećaš li se ti majko kad Nezira na mrtvo ime izmlati Vlatka zbog onog stana?
A mati se zaibreti: Aaaaa, moj Srebrenko, ti ko da si nešto ružno sanjo… Oni se nikad bili nisu.
Kontam ja mora da mi mati senili pa da joj refreširam tu situaciju: Sjećaš li se, mati, kad je Vlatko kupio stojadina sa dvoja vrata, a Nezira ga namlatila što nije uzeo sa četvera, a ja izletio s mokrim peškirom da mu stavljam obloge?!
A mati opet kao da sa mnom nešto nije u redu: Aaaaaa, moj Srebrenko, nešto se s tobom dešava… Ne može to bit. Dedera mu, Hedija, ne budi ti zapoviđeno, napravi jednu limunadu, da se osvježi. Ko da je besposlen glavu neđe na suncu držo?!
Hedija ode u kuhinju, a mati mi prišapće: Srebrenko, blento jedan, nemoj da bi ikad pričo pred svojom ženom kako je neka druga žena degeničala svog čovjeka. Jesi me razumio?!
A što majko, zar nije bilo tako?
Jest, bilo je, ali može bit u tebe Hedija pomisli da je to u nas neki običaj pa i njoj naumpadne isto što i Neziri.
I tako ja zavezah.