Teror s pendžera

Piše: Indira Kučuk Sorguč

Nema onog ko je u mahali živio a da nije nabaso na jednu tersušu. Onu po kojoj je mahaluša dobila loš predznak. Onu koja s prozora budnim okom prati ko prođe, kome dođe, kad ode, ko šta nosi, kome je belaj u kući, a kome vazda veselo i sve to radi kao dresirani pas ili po nalagu UDBE. A niko joj nikad ništa naložio nije. I ni na čijoj se platnoj listi nije našla

Njeno je da se ne odvaja od prozora. Nije ona na vratima jer će je svi vidjeti, a ne može se dugo na vratima stajati odoše vene i kapilari, a brate i nisko si. Onako s visoka na pendžeru, volj ti razgrnut zavjesu volj ti ako je toplije vrijeme na minderu pod prozorom sjesti i meračiti se. Ako hoćeš da te vide pozdraviš se, ako nećeš ni po jada.

Te su žene uglavnom starije dobi, smirile sve brige i ostala im samo ružna navika. Neodoljivo ih privlači vanjski svijet, a mahala je sav njihov svijet. Rijetko se te spreme pa u čaršiju, na kahvu i kolače s jaranicama, na pijacu, u mesaru, a kamoli na kakvu kulturu. Sva kultura im je u pogledu na komšiju Avdu koji očajno loše svira usnu harmoniku.

One su uglavnom benigne. Nikoga ne maštrafe. Otvore-zatvore pendžer, provjere stanje i raspored dužnosti, je li sve u vakat, što bi se reklo i allahimanet.

Bezbeli da su znatiželjne pa ha se pojavi neko u njenom vidokrugu, ona se raspita o svemu i svačemu, da joj kakva informacija ne bi promakla. Zna ta u tančine ko se doselio, odakle, šta i gdje radi, kolika mu je plata, koga ima od ukućana i rodbine, kako mu djeca uče i tako to. I sve fino dozna. S osmijehom anđela koje imaju ljubopitljive osobe, ona se nalakti na prozorski doksat:

– Mevlo, draga, otkud tebe ovako radno?

  • Ma, Nafo draga, pustili nas s posla. Umro jedan naš penzioner.
  • A koji?
  • Iz Sumbuluše, ne znaš ga.
  • Kako se zove?
  • Jedan Josip. Ne znaš ga. Doselio je davno.
  • A da nije onaj Jole što se oženio za Vildanu, od naše Ferize kćer što je kod Meska radila, a…

Svaka izgovorena bila je ko suho zlato. A pričalo se tako da ona „odozgora“ motri ovu „odozdola“ ko mačka miša. Ovoj „odozdala“ vrat bi se rastego ko u žirafe jer valja tu žablju perspektivu dugo izdržavat i pride još odgovarat na isljednička pitanja.

Nisu te i takve pendžeruše bile nimalo zlonamjerne. Trebalo im samo malo novih vijesti da imaju o čemu razglabat s ukućanima i mislit pred spavanje.

Ali kad u mahali imaš jednu (ne d’o Bog više!!) zlu durbinušu koju treba na psiho-rendgen poslat, e onda je to već alarm za opasnost.

Šefika sa Sedrenika je bila baš to. Rođena pokvarena tersuša. Nije ona od onih tersova što se sekiraju zbog nereda i nesnošljivog ljudskog budalaluka. Jok. Ona je terorizirala s pendžera svakog ko bi joj se napenalio. Znači svakog ko je prolazio njenom ulicom, a posebno se okomljavala na djecu.

Šefika je radila u duhanjari i kad je otišla u penziju njene kolege slavile tri dana. Toliko je tamo otrova prolila da je i muški i ženski sastav fabrike raspalio kolo, a direktor im svima dao libero taj dan. Nikad nije bila udavana, nije da nije bila zgodna i okretna, čak se jedan „duhandžija“ okreto za njom i predlago joj brak, ali škorpijetina nije htjela ni probat.

  • Mogu ga u zubima nosat, treba da mi se mota pod nogama!

Sama je živjela u kući koja je pripadala široj porodici. Niko je nije htio tjerat, nego su se nagodili s njom. Prodat će se kuća, ali ona novom vlasniku ide ko bonus uz kuću. I tako je i bilo. Neka porodica kupila kuću i čekali da ona umre, nije im bio farz da usele jer su imali gdje. Njih je zanimala lokacija i ogromna bašča uz kuću. Dolazili su samo ljeti radi bašče, a onda su i to prestali jer ih je Šefika znala toliko ispizdit, da su kršili ruke i proklinjali dan kad su pristali na tu nagodbu.

Imala je za naše uslove dobru penziju, ali je bila kratke ruke ko srp. Uz kuću joj je bio poljski WC i nikad nije htjela banke dat da napravi kupatilo u kući. Poznata je bila po tome da je vazda pušila i pljuga joj je visila s kraja donje usne, a pepeo se na cigareti znao oklembesit jer bi zaboravi da ga strese.

Reko bi čovjek, usidjelica je i sve joj je po tabijatu, ali daleko od toga. Bila je plaho neuredna, toliko da su komšije zazirali ući joj u kuću. Hala vani je kandisala do neizdržljivosti, ali to njoj nije smetalo. Kad joj nešto zatreba, ona zovne na kafu. Tako je zovnula komšinicu Dilu da popiju kafu ispred kuće, jer  joj je trebalo ispeć baklavu. Ovoj bilo hladno, kaže joj Šefika, sad ću ja tebi kaput. Žena navukla kaput.

  • Plaza mi nešto po leđima, draga Šefika. Jooj,  šta je ovo  – kad se iz rukava začu „ciju-ciju“. Izleti miš ko flak.

Bila je nemoguća. Naročito prema djeci. Njihova graja ju je dovodila do ludila i često ih je napadala. Premda joj niko od djece nije ništa radio. Fino bi se pozdravili i upitali.

Majke su ih učile: Nemoj da bi prošo pored vrata tete Šefike a da je ne upitaš treba li joj šta kupiti.

Djecu je gađala kamenicama. Pripremi finih oblutaka iz bašče i poreda ih ispred sebe, i ha je nečija lopta završila kod nje u bašti ili se igralo žmire po ulici, ona bi naciljala i bum! Bilo je tu i rana i zavoja, ali srećom nije niko u hitnoj završio.

Iako je djecu brutalno napadala, imala je ponekad male trenutke finoće:

  • Bog ti dao Fare, kupi mi cigare… Kako ti je mati, otac, znala sam ti i dedu rahmetli…Fini su…

Dijete na to: – Dobro, teta Šefika..

  • Šta ti meni dobro i ide kamen u glavu… Jedva živu glavu sačuvaš…

Nikad nije izgovarala ono „j“ u „hajde“. Vazda bi bilo „ha’de bjež’te mi ispod prozora, zalit ću vas vrelom vodom!

Iako su i djeca shvatila da je haj-huj, znala ih je baš preveslati.

  • Hade, djeco, da mi utovarite ćumur. Lijepo ću vas počastit. Dječarci pristanu misleći eto bit će koji dinar za sličica i sladoleda, ali ne lezi vraže. Kad završe, stigne im nagrada!!! Šefika iz njedara vadi po kocku šećera za svakog. Na dječijim licima zapanjenost, a kod Šefike tjeralica:  – Hade, hade, idite svojim kućama, osladili ste se fino….

A jedva je čekala zimu… Snimi da djeca utabaju snijeg i prave led u sokaku kojim se ne prolazi da bi se mogli plazati. A ona, koja iz kuće ne izlazi do teškog zora, sabahile iznese lug po onom ledu, da se djeca ne bi mogla plazat.

Sve je izluđivala. A otkako je nema, nema više ni otvorenih čarki. Sve hinjak.

 

 

 

Pročitajte još

U skladu s novom europskom regulativom, nadogradili smo politiku privatnosti i korištenja kolačića. Koristimo kolačiće (cookies) za pružanje boljeg korisničkog iskustva, funkcionalnosti stranice i prilagođavanja sustava oglašavanja. Nastavkom pregleda portala slažete se sa korištenjem kolačića. Slažem se Pročitaj više

Politika privatnosti