Insan je mlad onoliko koliko se osjeća mladim. Dok voli sve što vole mladi, mlad je. Ne govorimo sad o karikaturama, muškim i ženskim, koji ne mogu prihvatiti godine, pa se glupiraju, mladikaju i bebaju tako da izazivaju sažaljenje i podsmijeh. Govorimo o onima koji ostaju mentalno mladi u smislu želje za životom, druženja, optimizma i pokretljivosti.
E, sad, zna i to biti smiješno, ali opet simpatično u svakom slučaju.
Znam jednu takvu nanu koja nosi uske kompletiće, frizuru k’o Šeron, a istovremeno sprema zimnice, ide u organizirane šetnje po prirodi sa svojom rajom, uređuje vrt, a ljeti dočekuje djecu i unuke iz Norveške… Trideset godina je imala muža zulumćara za vratom. On je potopi, ona izroni, on je potopi, ona opet izroni. I nekako je to sve uspijevala bez previše sekiracije. Izrondala bi ona svoje, ali bi opet nastavila kako hoće.
– Šta više hoće od mene, nalet ga bilo…
I po svom.
On preselio ima i deset godina. Nije ga ni žalila puno, po dobrom ga se opet sjećala. Ne da ona stresu ni sekiraciji na se.
– Hajde, bolje da je on nego ja. Nikad ni nije znao živit’ fino u rahatluku. Ja, vala jesam, zato me Bog i poživio. Ali, fala mu, evo mi kuću ostavio, djecu finu… Da on nije bio onako strog, možda bih ja bila i šarena. Ko će ga znati.
I nastavila se ona cifrati, šetati, jesti zdravu hranu, piti one blendane svježe stvari, sokove. Čas ode s rajom u Hercegovinu, čas je na Magliću, pazi na stare rodice koliko može. A te rodice njena generacija. Samo što su one ostarjele u glavi, pa im onda ni nalazi ne valjaju.
I njoj takvoj se počeli upucavati razni đuturumi.
Nađem se prije pola godine u tom njenom ženskom društvu i budem svjedok kako je muntaju da se treba udati.
– Šta fali Uzeiru, majke ti. Jest đuturum, ali gospodin čovjek. Ima njemačku penziju hi,hi,hi… Malo ga ušćakne, al’ otkočit ćeš ti to hi,hi,hi.
I ja se priključila. Ma ispala zafrkancija van taka. Nanu sve lafo stid, k’o bîva što će to njoj, ali vidiš nije joj mrsko.
Poslije čujem, otišla njemu. Priveo je, što bi se moderno reklo. Ono da probaju mogu li skupa. Djeca se promodernisala u Norveškoj, pa se nisu bunili zbog materinog izbora. A i kuću muževu izdala, pa eto koja para više da kane.
Nekidan je sretnem i baš se obradujem.
– Oooo, nano, pa kako je u braku, pardon vezi?
– Ma biži tamo, kakva veza, kakav brak!
– Što, bona, šta bi? Niste se valjda odmah razišli?
– Ma pobjegla ja za mjesec. Spakovala se u sabah i crta.
– Pa šta bi?
– Ma đuturum, eto šta bi.
– Hahah, pa znala si da je đuturum.
– Ma jesam, ali se predstavljo kao mlad i poletan. Te hodat ćemo skupa, te putovati, te ići u kino, kad ono ništa. Zakašlje se ha krene uzbrdo. Po noći cijelu kuću digne kol’ko mu nešto hropće. A i prostata mu uvećana gluho bilo, pa belaj za halu gdje god mrdnemo. I odmah me počeo muntat’ da ostanemo kući, da nikud ne idemo. Sve više – tu nam je najljepše. Ja ti se, sestro, pretvorila u medicinsku sestru. Ja da sam htjela bit’ medicinska sestra, ja bih za to učila. Ali nisam, nije mi u prirodi da haste gledam. Daj mi, brate, livade, potoka, društva i smijeha. A ne odmah iza pedesete sami sebi grob iskopaju i umisle da su stari. Ja bogme nisam stara. Nek mi je sedamdeset i kusur, vidi me, šta mi fali. Je l’ Tereza Kesovija stara? Nije. Je l’ Sofija Loren stara. Nije. Valja li mi ova nijansa plave, a?
I tako u daljem razgovoru saznam da sad živi kod jaranice, također udovice, dok ne istekne ugovor o najmu njene kuće. Super im. Imaju vala i para, pa mogu da hodaju. I ne daju se godinama k’o ona Ines.
Na rastanku mi kaže:
– Ako se ikad odlučim opet biti s nekim, daj mi, sestro, šta mlađe. Mani me ihtijara i đuturuma, hi,hi,hi…
Razilazimo se. Nešto kontam da ja ovakva ni u pubertetu nisam bila. Smiješno mi.
Znam žene koje su u trideset i nekoj sebi ufrštuljile da su stare, pa i ostarjele. A znam i ovakve mladice u sedamdeset i nekoj.
Sve je u glavi.
Indira Kučuk-Sorguč