Kažu da vjeridbu treba sakrit’ zbog uroka, a vjenčanje oglasit’ na sva zvona, trube i talambase, biva, kako bi se znalo da su njih dvoje zauzeti. I još u pjesmama znamo da to trebaju biti te kićeni svatovi, te ‘vaki, te ‘naki, te na bijesnim konjima, te srma, zlato, te s vrećama para i poklona, mlada u bijelom, nipošto plavom, jer to donosi nesreću, ali ipak, znate, treba imati nešto plavo za sreću, onda nešto staro, nešto novo, nešto crveno, nešto šareno, mladu preko praga prenijeti ma kol’ka da je. Prethodno mladence rižom posipati, djeci bacati k’o golubovama boba i para, da im odmah na početku bude jasno za šta će se biti čitav život. Da, ko koga prvi nagazi nogom, taj će biti gazda, pa mlade srneći nevino nagaze svoje izabranike, k’o biva – mrtav si ako trepneš. Mogla bih navoditi i navoditi te budalaštine unedogled.
Neke stvari su se s vremenom ipak promijenile. Nema više mahanja japanskom zastavom s prozora nakon prve bračne noći. Doduše, sad se maše zastavama s nekim drugim simbolima – volj’ti četiri „s”, voljti šahovnica, volj ljiljani…
Donedavno su trudne mlade nosile vjenčanice krojene na način da prikriju trbuščiće. Bilesi šile tamne pa i crne vjenčanice samo da svijet ne upire prstom. Danas je trend da su krojevi vjenčanice takvi da još ponosno istaknu adute trudne mlade. Oprobano – plodna je. Sad može i prsten i lumperaj! To bi kao nešto trebalo da kazuje i o instituciji braka danas.
Svašta se promijenilo, ali se jedno još čvrsto drži – napravit’ dernek za pamćenje.
Svadba je oduvijek i statusni simbol. Nekad su krave prodavali da se ne obrukaju za svadbu, bilo da žene sina ili udaju kćer, a danas se zavaljuju u kredite, k’o ministri u fotelje. Sve pod geslom – “kad je šenluk, nek i hala gori”, što je bosanska verzija one – “kad je bal, nek je maskenbal”. Nije lahko ni organizatorima svadbe, a vala ni gostima.
Razbacaju se jedni k’o đubrivo po njivi, a drugi k’o pet deka salame u po kile hljeba. Uglavnom cilj je da se vrate uložene pare. Gosti prvo plaćaju kićenje, pa šta onda domaćin sve ne izmisli – na šerbe, na tortu, pa hajmo baška kititi mladu, ko da već nije zakićena kako god okreneš, pa na ovo, na ono… Šta će hudi gosti, fataju se za novčanike. Neki se rašire k’o petn’es do tri, neki se tresu k’o zec na parenju, neki cvile k’o uštipak na ulju, neki se stisnu k’o za maturski stiskavac… A još kad se krenu kovertama bacat’…
Sve u stihu i prozi, pa ko koga na sanskoj kozi! Sad će mnogi od vas reći: – Na mojoj svadbi nije bilo tako… Nije bilo ni na ovoj, ni onoj… Znam, znam da nije pravilo, ali svako od nas je bio na ovakvim svadbama. One su žilava pojava. Sve bude i prođe, ali ovakve svadbe se ne daju.
I tako krene parada jela, ića, pića i kiča. A posebno je paraderstvo kad k’o biva daju nekim agencijama da im naprave svadbu kakvu niko prije njih nije im’o… Joooj, pa ti se sve manta od protokola. Dok dođeš na red da se slikaš sa uzoritim mladencima, ohladi se meso!
– Hajde, jednom se žene i udaju! – vele roditelji, a mladenci poslušno klimaju glavom.
Eh, da je jednom. Imam oči da vidim i uši da čujem kako brakovi sklopljeni na ovakvim svadbama obično najkraće traju.
– Ma urekli su mi je na svadbi, sjećaš se kako mi je bila lijepa, svi su je gledali ispod oka i bili ljubomorni na njenu sreću! Bila si na svadbi, eto reci je li bilo bolje svadbe igdje?- veli mi jedna sad već bivša punica.
– Pa što ste je izlagali pogledima! – pitam pomalo ironično, uz bojazan da mi se na licu vidi stav o takvim svadbama.
– Morali smo, iako nam nije bilo do toga. Nek’ se vidi da nije repa bez korijena.
Taj brak je potrajao malo duže nego svadba na koju su skršili toliko da su mogli kupiti garsonjeru.
Šta bi? Što se rastadoše? Eto su imali svoj najsretniji dan u životu?!
Jadni su oni kojima je svadba najsretniji dan u životu; koji smatraju da će ih neko ili nešto kompletirat’. Ako oni sami sa sobom nisu kompletni, ništa ih ne ispuni.
Ovo dvoje čiju svadbu spomenuh, dugo su se zabavljali, a brak puk’o poslije dva-tri dana – ni bračno putovanje nije završilo. Šta bi?! Neslaganje karaktera, ukratko! Džaba je njoj bilo što ga je uspjela prva nagaziti na svadbi. A i njemu što je u njenom milom licu gledao idealnu ženu. Niko nije dobio šta je tražio. Jesu jedno – uslikali su se, eto, na gala svadbi i imali najsretniji dan u životu.
Ima i onih koji namjerno uzdurišu vjenčanje – i veliki svadbeni pir na koji pozovu i kuntu i pantu pa dobro hajruju. Više nego se potrošilo na svadbu. I izdrže koju heftu zajedno i proglase rastavu. Pa se fino rastale. Što u novcu, što u darovima.
Koliko vidim, puno bolje prolaze i duže traju brakovi ljudi kojima nije svadba najsretniji dan u životu, nego neki drugi, samo njihovi trenuci. Duže traju i sretniji su brakovi koji nisu sklopljeni na gala svadbama, nego na (ile)gala svadbama, koje funkcioniraju na principu – hajde da što prije završimo tu formalnost, mi i kumovi s najbližim članovima porodice, da nikoga, pa ni sebe, ne opterećujemo ni emotivno ni finansijski i da što prije palimo na kakav put, pa da se sami kućimo.
Znam, znam, ni ovo nije pravilo, ali moje mahalske statistike tako tvrde. A gdje je statistike, tu je i mistike. A gdje ima mistike, tu je i dilema.
Gala ili ilegala, pitanje je sad.
Indira Kučuk-Sorguč