Pamtiš li Srebrenicu: Svi govorite majka, a šta je otac, zar njega ne boli isto?!

Piše: Almasa Hadžić

Nesretni otac Munib Muminović: Tri mjeseca prije nego što je Mustafu i Redžepa  trebao  spustiti u mezar u Potočere, presudio je  sam sebi, objesivši se u džamiji

Muniba Muminovića Brku, još od 1997.godine,  redovno smo  sretali  u Tuzli svakog  11-og u mjesecu. Stajao bi na čelu protestne kolone srebreničkih majki, držeći neki od jastučića s izvezenim imenima njihove  ubijene djece. Svejedno mu je bilo  čije je ime na jastučiću. Ipak,  često je ponavljao, da mu je jednom   „dopao jastuk“ na kome je pisalo ime njegovih sinova Nedžada i Mensura. Jastuk sa imenima druge dvojice mu sinova Mustafe i Redžepa, nikad nije uspio pronaći. I žao mu je bilo.

-Ne znam ja ko je izvezao imena ove moje djece, jer im je i  mati  ubijena. Možda je neka o rodica, šta znam.  Ja sam ti sam,  sam ko pustinjak, sam…- govorio bi kad nas sretne, redovno  suzama zalijevajući svaku izgovorenu riječ.

Kad iz Kladnja  krene na proteste u Tuzlu,  porani prvim autobusom , kaže, kako bi imao  vremena da, prije protesta, svrati  „ženama u Udruženje“ . A tamo, Hajra, Nura, Rufejda, Bahra, Naza, Ešefa, Hajrija, Džemila, Ajka, Mafija, Habiba… sve same majke pobijene djece, uglavnom, bez muževa, bez braće, bratića, sestrića…  I on,jedini otac  meðu njima…. O svojoj tegobi i žalosti  priča glasno, prosto kao da se s nekim nadvikuje,   valjda misleći da majke s kojim sjedi  ne znaju da je  i njegovo srce ranjeno i da krvari  kao i njihovo.  One su, ustvari, bile jedina njegova porodica gdje je mogao da govori šta mu je na srcu, da viče, plače,  maše rukama, skače sa stolice dok govori, izaðe vani, pa se brzo vrati jer je nešto zaboravio kazati… A njegova priča se uvijek svodila na isto – kako je nekad bilo kad je imao djecu, kuću, porodicu i  kako sada nema nikoga. Tako godinama.

Obradovao se kad smo ga jednog dana zamolili da nam svoju životnu priču ispriča za novine. Odmah je pristao. Hoće, veli, da i  on kaže svoje, „a ne samo žene da kazuju“ prokomentirao je . I odmah poče! Priča ono što smo već , Bog zna, koliko puta čuli – „moji Nedžad,moj Mensur, moj  Mustafa, moj  Redžep“   „danas bi ja imao snahe i unučad da su živi“ „ strijeljali ih dušmani  neka puste mene da im sudim, da Bog da da oni žive ovako kako i ja živim…“ . I stade. Zakrvaviše oči, tresu mu se brada i ruke.

-Svi govorite majka, majka, a otac?  Šta je otac? Zar oca ne boli isto ko i majku-  kriknu, zgrabi onaj svoj ceger koji je redovno nosio sa sobom i ode.

Muniba  Muminovića,  nekoliko narednih godina još, redovno smo sretali na protestima, na svakom obilježavanju godišnjica genocida, i na svim manifestacijama koje su se ticale  srebreničke tragedije. U svojoj samoći oženio se. Nakon godinu,  dobio i sina. Priča o njemu i plače.

-Isti, braća – govorio bi, pokazujući nam fotografiju djeteta.

Kada je  2008.godine ukopao sinove Nedžada i Mensura, žalio se  da  „truhne unutra“. Zdravstveno, bivao je sve lošiji. Teško se kretao i, uglavnom, hodao je uz pomoć štapa, a i  nervi su mu, podobro, počeli tanjiti. Pri svakom susretu s poznatim licima plakao bi. Kazao bi da je to nešto jače od njega. Odavao je sliku  teškog starca, premda je  imao daleko manje godina. .

Dvije godine nakon što je ukopao Nedžada i Mensura  identifikovana su i druga dvojica Munibovih sinova  Mustafa i Redžep. Već je tada ,  pričaju,  bio skoro  „skrenuo s pameti“ . Prestao je dolaziti i na proteste. Ljudi bi ga u Kladnju nerjetko  viðali na ulici kako hoda i  priča   sam sa sobom,  razgovara sa mrtvim sinovima, sa suprugom… . A onda je tri mjeseca prije nego što je Mustafu i Redžepa   trebao  spustiti u mezar u Potočere, u trenutku teškog rastrojstva  presudio  sam sebi. Objesio se i to u džamiji.  I  tad i danas nezapamćen slučaj u svijetu. Baš kao što je nezapamćeno da nekom,zločinac otme ne jednog, već četiri odrasla sina i njihovu majku i na pravdi Boga ih ubije.

Na mezarima  Munibovih sinova jednom  prilikom sreli smo nekoliko tužnih žena.  Kazale su nam da su rahmetlije njihov dalji rod.

(Tekst prenesen iz Specijalog priloga “Pamtiš li Srebrenicu” koji je “Dnevi avaz” objavio na 196 stranica 11. jula 2015. kada je obilježavana 20. godišnjica od genocida u Srebrenici)

 

 

Pročitajte još

U skladu s novom europskom regulativom, nadogradili smo politiku privatnosti i korištenja kolačića. Koristimo kolačiće (cookies) za pružanje boljeg korisničkog iskustva, funkcionalnosti stranice i prilagođavanja sustava oglašavanja. Nastavkom pregleda portala slažete se sa korištenjem kolačića. Slažem se Pročitaj više

Politika privatnosti