Kod nas još vrijedi ona: kad je žena nevjerna, to se na talambase diže, prekorava i osuđuje; kad je muško nevjerno, to je čak i poželjno. K’o da se podrazumijeva. Ništa strašno. Doduše, i to se na talambase diže, jer kad se okitiš perjem varalice, i cijena ti skače. Kotiraš baš, što bi se reklo, k’o Microsoft na svjetskoj berzi.
E sad kad žena šuti a zna da je voljeni muškarac vara, onda to spada u starinski fini odgoj.
– Neka ga tamo, nek radi šta hoće. I to će proći! – čulo se godinama.
Međutim, i kad žena zatvori oči i kad ih otvori, ne valja.
Nekidan mi jaran, koji je sjedio na jednom muškom derneku gdje su se sve našli sami golubi prevrtaneri, priča:
– To su ti oni koji nema koga nisu prevrnuli. Ma sve sama novokomponirana elita – hem na visokim položajima, hem prava – ono što bi se reklo – gradska raja. Poženili se najboljim mačkama u gradu, koje ne izlaze iz frizeraja i drugih bjuti salona i uživaju u bonluku, dok se njihovi muževi taslače po obližnjim planinama i iznajmljenim stanovima na periferiji.
E oni vole da podijele ta varalačka iskustva s vremena na vrijeme.
I krene priča u tom pravcu.
– Je l’ zna tvoja da ga ti prislanjaš i drugim?!
– Nisam primijetio. Ona moja je oštrokondža, da šta sumnja, bio bih vam na belaju.
Drugi se ukači: – Moja bi mene u top strpala! Svako malo me zivka, provjerava, ispituje k’o onaj Poaro – ono iz potiha, sve kao: Ostali ti ključevi od vikendice, čudo si propustio danas da odeš do svog gnjezdašceta. Ima da trava zakuka što nisi sedam dana kosilicu upalio….
I sve me tako loži, ne bih li ja obratio pažnju na njenu ironiju i pravd’o se. Al’ nema šanse. Nije Goc levat. Ja samo laganini ključeve u džep i kažem:
– Sutra ću do vikendice, možda kakvu i privedem kad ti nećeš da mi praviš društvo.
A ova moja alapača ne da ne voli šumu, čisti zrak, potočić, prirodu – ona se ježi kad joj spomenem vikendicu. Sve joj hazlo dolazi. Valjda ona konta eto ti svako malo svijeta pa ih valja gotivit’ i opsluživat’. A nije ona za to. Ovako se fata butika i onih kozmetičarki, a meni ljepota živa. Samo se ti lickaj – i ja ću se s nekim drugim lickat’…
– Pa, ljudi moji, kol’ko se one sređuju… da se mi muški tol’ko sređujemo, u nas se ne bi moglo gledat’. I suncokret bi se prema nama okret’o!
– A kod tebe? Jašta mai kod bete? Jesi li ga ti đe skoro inaugurir’o?
Prolomi se smijeh. – Dobra ti ova „inaugurir’o”. Nekome je svaki dan inauguracija, a nekome svake četiri godine – pokaza na ovog najšutljivijeg među njima.
– Konta li tvoja da je varaš? – ne popušta ovaj.
Od cijelog jata baščaršijskih golubova ovaj djeluje nekako tunjavo i nemušto. Kako ono naš narod kaže, k’o da se hljeba ne zna najest’.
– Pa ima ih koje se sažale na mene. Čak i više njih. Šta ću kad imam dobru taktiku – govori, ali ono lijeno, kao da ga tema posebno ne zanima, ali se mora priključiti, jer nije uredu da raji kvari ćeif.
– Šta im kažeš? – podmeće se treći.
– Kažem im: Ja sam dijete s posebnim potrebama, volio bih vas obje spržiti negdje u šumarku!
Opet se prolomio gromoglasan smijeh. Padanje ispod stola.
A ovaj „tunjo” fakat ima ženu starinskog kova – odanu, pažljivu, skromnu. Ona je vazda u drugom, ma šta drugom (!) trećem planu.
– Pa da li zna, čovječe Božiji, da je varaš? To te pitamo – ne odustaje jaran.
Utom se ovaj upalio k’o šibica i poskočio sa stolice k’o oparen:
– Vjeruj mi, sad bih se rastavio da znam da moja Šefika zna da sam je var’o a ona mi to taji!
To je tek izazvalo salvu smijeha.
– Šta kažeš, bolan?! Ti bi se rastavio kad bi sazn’o da žena zatvara oči pred tvojim prevarama! Ti bi Šefiki rek’o allahimanet kad bi to sazn’o! Koja si ti hablećina!
– Bih, za mene je to prevara. Da ona može leć’ sa mnom u krevet i pravit’ se da ništa ne zna, i da me ne pita za to – ja bih pod obavezno zatražio razvod! Ne bih to mog’o podnijet’!
– E svašta! Ti si teška budala – nastavili su se zezat’.
A on je to ozbiljno mislio. Jer, laž povlači laž.
Nešto slično k’o u onom vicu o Muji i Fati.
Mujo bio na samrti i Fata ga upita: – Mujo, sad kad se rastavljaš od života, priznaj mi, jesi li me ikad prevario?
Mujo se kleo da nije. – Nisam, bona Fato, nikad. Vazda sam ti vjeran bio. Ako lažem, dabogda se stalno okret’o u grobu.
Prošlo vremena i Fata umrla i otišla Bogu na ispovijed. Svugdje je tražila svoga Muju, ali nigdje ga ne nađe. Pitala koga je stigla, ali ima puno Muja na nebu. Niko ne zna na koga misli. Naposlijetku sretne nekog oficira za vezu na onom svijetu i ispriča mu priču na samrti…
– Aaaaaaaa, ti tražiš Muju Propelera… Eno ga, okreće se otkako je doš’o ‘vamo….
E, tako će se mnogi okretat’.
Indira Kučuk-Sorguč