Kaže se: Pitat’ će te starost gdje ti je bila mladost. I pitat će te. Hoće. Al’ ne onako kako to većina kod nas shvata. K’o bîva hajd’ da se ja ishojcam u mladosti, da navalim na svaku voćku i oberem je dok je još zelena, da me želja mine. Pa da trošim tuđe pare, da landaram u prazno s kafe na kafu, pa da isprobam sve što ne valja, jer eto imat ću kad u debeloj hladovini pod starost žalit’ što to nisam uradio. Kajat ću se što mu se nešto nudilo a ja to eto nisam znao, htio ili smio uzet’!
Kod nas se sve naopako čita. Ili bar na preskok. Zato su Bosanci pioniri šatro govora i raznih slovnih premetaljki.
A šta, ustvari, poručuje ova narodna mudrost? Poziva mladog čovjeka na pamet. Da uključi kefalo i zamisli se o tome kako život kratko traje i kako u životu, ipak, treba malo više biti mrav a malo manje cvrčak. Jer, kad si mlad ni hamal nije teško bit’.
Baš k’o u onoj rokerskoj: Sve je lako kad si mlad. Svako odijelo dobro ti stoji. A svaka rana manje boli.
I zato kad si mlad ne živiš samo za danas nego malo i za sutra. A sutra je u Bosni misaona imenica.
– Ko je vidio hajra od sutra?! Danas se živi, danas se mre… Stipu me matereti sa trasu – ne gumo ja to.
To je naša logika. Mada se „trasu” ipak zna upotrijebit’. I to onda kad je kakav pos’o u pitanju.
– Nije pos’o zeko da pobjegne! Ima i sutra dan.
– Sve što možeš danas ostavi za sutra.
I u još jednoj prilici se spominje sutra. Kad se obeća nešto za šta i onaj ko obećava i onaj kojem se obećava zna da se nikad neće desit’. K’o u onom filmu: Kad ćemo, tata, na more? – Sutra, sine, sutra.
Ili kad kažemo onako ovlaš, sigurni da od rabote nema ništa: Malo morgen. To jest – malo sutra.
I tako se ovdje živi samo za danas. Vijekovima. I to je svima amanti zaman. Šta zna paćenica Evropa? Šta zna svijet? Mi znamo živjet’.
Jest. Mi se znamo nakrkat’. Mi znamo naložit’ vatru, spengat’ janje ispod miške i rolat’ ga na kocu k’o da nam od tog sam život ovisi. Mi ga fakat okrećemo, a ono se rumeni. Ne dô Bog da ga nismo dva-tri puta pivom zalili, jer u tome ima neke posebne simbolike. Hem mu je kožica hrskava hem je zdravije pošto ječam u pivi daje mehkoću mesu, a i neko je rek’o da je halal. Sve što je dobro za zdravlje insana bez premišljanja je halal.
Kod nas se pivo ne kupuje na bocu nego na gajbu. Čak i ove litrenjače više služe u svrhu pražnjenja mjehura i kao brza analiza urinokulture nego kao lokanje. Lokanje počinje s prvom dokusurenom gajbom.
I tako se i djeca od malih nogu uče. Neka ića i pića, neka jemeka i roštilja, neka – nek’ svijet vidi kako se krka na sve strane. Još se to sad sve može odmah pokazat’. Priheftaš slike s prvomajske gozbe na onu veliku sajber mahalu i dičiš se. Nek’ narod vidi.
A najjadniji su oni koji za narod žive.
I šta bude? Poslije gozbe tri te nesreće strefe: pun stomak (što znači nikad se istovarit’), prazan novčanik i povišen holesterol.
Ali meza se nastavlja, iz dana u dan.
E pa za to treba kredit. Malo je jedan. Ide se iz kredita u kredit. Lančana reakcija. Jednu kredu zaklapa druga.
Taj se kredit zove Meza kredit. Banke ludog Bosanca meze po istilahu. Do kraja njegovog ludog života za koji on pogrešno misli da je sevdalijski. O, željo pusta!
A njemu drago. Vazda nosa kesu smeća i holesterola.
Kod nas se djeca ha progovore nauče da kažu: meza! Od cijelog ljudskog tijela, otkako zna za sebe, veseli Bosanac spominje samo dva dijela – stomak i guzicu.
Al’ zato sve zna o hapovima za želudac i mastima za hemoroide. On je po mastima naučio koja je koja životinja: konjska, tirova, mačija, ovčija… i koja je koja trava: bademova, nevenova, bademova, orahova, kestenova… A soda bikarbona mu dođe k’o staromodnom muškarcu češalj u džepu od sakoa.
Bosanac se drži striktno ove parole: Jedi, lezi, seri. A žena mu dođe k’o ercefuril.
I tako iz dana u dan. A onda ga zajašu godine. On sa stomačinom do zuba ili suh k’o opiljak – zavisi samo od toga koliko mu je soda pojela onaj jedan od dva dijela tijela kojemu zna tačan naziv od zore do sumraka života. A začinjena hrana izjela onaj drugi što ga šupkom zove.
Još je u meza kreditu, još voli da akšamluči, sad bi više nego ikad da mu lijepa Mara mezetluke sprema. Al’ dođe onda penzijica od bijednih tristo kermica i meraklija se tješi u – apoteci.
I umjesto da tad obilazi svijet od svoje ušteđevine, jer biti pijan cijelog života gore je nego biti star, on bi nakih bingo zgoditaka.
On je uvjeren da je zaslužio džek pot.
A super je ako ga zapadne i sam kompot.
I onda pod stare dane suze roni i pita se nostalgično gdje mu je bila pusta mladost? Pa u žderačini, gdje bi drugo bila.
Indira Kučuk-Sorguč