Savremenoj ženi srednjih godina koja je zauzeta silnim obavezama i poslom, na kraju dana nije baš do noćnog provoda. Mrsko joj se spremat’, tražit’ s kim će izać’, farbat’ kosu, peglat’ svečanu munduru i slično. Zahmet je to. A i ne isplati se nikako. Samo te to u velik trošak baci, a zauzvrat dobiješ – da je bogd’o Marijanovo mudo. Ne nije to, a nije ni mudo u pokušaju, pa ni duplo golo, nego nešto nalik na pindživiš. To ti je sve – k’o što ona pjesma kaže – „uzaludu vremena ne trati“.
E jedna moja poznanica, koja je takva jedna žena srednjih godina, dobro očuvana ko nanin birvaktilski kredenac, skontala davno da joj se ni u naznakama ne isplati izlazit’ navečer i čekat’ da joj se neko svidi i da joj taj neko i priđe. Pa to je u Sarajevu nemoguća misija! I žena se uhvatila računice i sračunala da joj je bolje putem interneta zakazat kakav sastanak naslijepo. Ha ja! Bolje se tako isprve zafrkat’ nego se iz noći u noć trošit’ i nadat’ i „uzaludu vremena tratit’“.
Došla na ideju da malo procunja po tim partnerskim berzama na netu.
Prijavila se, profilnu otvorila, bacila par podataka o sebi, sliku i….opaaaa navališe razni s porukama.
Brzo se zakaza i prvi „dejt“.
Došla ti je ona na zakazano mjesto, a naka kiša navalila liti po baksuzluku, a njega nema. Priča mi: – Kontam još ću sačekati koji minut, da ne kaže da sam umišljena koza koja nosom para nebo. Taman ja poslije deset minuta pošla da krenem kući, kad eto ti ga. Nakav bijesni auto stade desetak metara ispred mene. Kako se razumijem u kola, jer mi je stari automehaničar, i na pljusku skontam da ovaj moj „net(h)adžija“ vozi bijeli „porsche cayenne“. K’o pomahnito daje mi duga svjetla, eto ablenduje mi ko da sam slijepa, samo da primijetim da je to on. On, hadžo u poršeu! Ja u sebi promrmljah: Bože, daj da me niko od raje ne vidi! Dok se hadžo parkira, a ja se grbim od kiše koja ljulja po mom klimavom kišobranu, svo vrijeme razmišljam kakav mu je pas kojeg će dovesti na sastanak. Rek’o mi je da ga nema gdje ostaviti i eto, ko biva, da li će mi smetat da ga povede.
Ma jok ja njemu… samo ga dovedi. Vazda sam mislila da se vlasnici pasa prepoznaju na neki način u toj svojoj životinji. Kakav pas, takav gazda i obrnuto.
Ako je tip pun mišića, onda voda ja l’ dobermana ja l’ rotvajlera. I zove ga „Beba“. Ako je frajer kao normala, onda se ne odvaja od ženke vučijaka. I kad usporediš žene sa svojim psićima, isto ti se piše. Svaka žena na svog peseka sliči.
E, pošto je frajer s kojim se trebam naći krupan i mišićav, a kaz’o mi je da se bavi sportom, sve kontam sad ćeš ti, Anela, vidjet džukele od psa…
Kad se pojavio iza ćoška, tražim očima psa…ali ne vidim, bezbeli mi se vid od kišnih isparenja pomutio…. izbacim sve četvere oči, i utačkam se u čovjeka. Ide on, fakat bilder, a iza lijeve noge mu se nešto zabijeljelo. Aaaaaa, to poskakuje mali snježni pekinezer. Uufff, šta je ovo, pomislih u sebi. Kakvo je ovo muško?! Ja cuke, ja muke…. Nekako mi je zbog tog pseta već u startu navuk’o minus.
Ovakve pse vodaju samo papučari ili pederi. Protiv ovih drugih nemam ništa – oni su najbolji slušatelji za kafom i prijatelji za žene…Živjeli oni meni! – nastavlja ona tu svoju sagu o čovjeku i psu.
– Pozdravismo se mi poljupcem na obraz, i nismo k’o insani ni sjeli kako treba, a već on meni počeo svoju siki-miki politiku da prosipa. Ja se ono pokušavam prilagođavat’ i sve kontam kako da se izvučem s ovog „dejta naslijepo“, kad me pekinezer stao njuškat’ i lizat’ mi hulahopku. Ja ga otresem vrhom štikle i tako po sto puta.
Ali hajde, rekoh, nije fazon, trebam barem saslušati ovog nethadžiju. Naručimo mi večeru, a ja kontam, hajde da smanjim trajanje tog „dejta“ pa ću samo supu pokusat’. A on sportist, drago mu što pazim na liniju. A ja opet gledam kako ću što prije šmugnut’. Nije za mene bilder od 40 godina u poršeu iste boje k’o cuko mu. On nešto ćumura o tetki koja se u Njemačkoj dobro snašla pa i njega povukla, pa i on zaradio, al’ niđe fine žene da s njom može kuću kućiti i djecu odgajati. On priča li priča, i kako mu se dopadam i da li bih mogla zamisliti da se opet nađemo itd … Uduši čovjek.
Pa, kako ga se otarasi – pitam je. – Ufff, kako sam skočila kad je platio račun, što od refleksa, jer sam desnom nogom stalno odgurivala pekinezera, što od nake hitrine da se nethadžije što prije riješim. Prati on mene do auta i razvezo priču k’o da nema zore ni idućeg dana.
Uhvatim se ja one svoje fore o poslu koji ne čeka, pa nabacim hladnu masku da ga se što pre kutarišem. Čim sam sjela u auto, stale pristizat’ prve poruke… sve pozitiva s njegove strane.
Ja ne odgovaram. Idući dan na autu mi ružu zakačio. Ja ne odgovaram.
Zove i pita jesam li dobila ružu… a ja ga narezilih i za cuku i za ružu. Napadoh ga, šta mu pada na pamet da mi ružu kači za auto, nisam u svatovima! Da mi se mahala smije, kako izlazim s bilderom kojemu cuko iz rukava viri, a ruže mi za brisače kači! To je za mene blamaža.
Je l’ ti šta rek’o? – opet ja. – Ma jok. Ušutio se. Ništa on nije skont’o. Nije prošlo ni dva dana opet zove kad ćemo, gdje ćemo, možemo li se družiti… Hajvan – hajvan.
Ma ja – rekoh – k’o i cuko mu. Zanimljivo, a on se zove Fuko.
Kakav cuko, takav i Fuko.
Jah.
Indira Kučuk-Sorguč