Svijet je pun slobodnih žena. To je vidljivo prostim okom. Nema kubnog centimetra kojom korača homo sapiens da se na njemu ne posadi neka slobodna žena. Ona tu stoji k’o onaj egipatski obelisk pored Bijele kuće. Ona stoji na zakonski način i ništa joj ne možeš.
Ona smatra da joj nigdje na čelu ne piše da je slobodna. De to ne vidi. Da je ona kao i svaka obična zauzeta žena. Ali, nije tako. Svakim svojim gestom ona otkriva da je slobodna. I da joj treba muškarac.
A kako se to vidi?
To pravo muško nanjuši k’o pas tragač drogu. Ono je dresirano da takve pronađe.
Moj jedan drug, pravi šeret, onaj mahalac kojem ništa ne može promać’, uteć’ ili izmigoljit’, priča mi kako to on detektuje te slobodne žene. I šta, ustvari, one hoće.
„Ha vidiš ženu samu a da ima priču kako bježi od svega, znaj da je slobodna i da ne bježi ni od čega nego traži topli muški zagrljaj. Ja sam onaj tip koji misli da kad žena kaže „ne” da je to ustvari „da” i sto puta „da”. Meni je više vuna kad odmah kaže „da”. Sav se unezgodim, u glavi mi zvoni na uzbunu, sve kontam da se ne obrukam.”
– Pa, dobro, pitam ga – kako ih nazumaš. Kako izgledaju, šta oblače, kakav im je pristup.
„ One su k’o oni k’o bîva frajeri što nose farmerice i majice i sakoe broj pa i dva manje. Svi vide da to na njima puca, da im je tijesno u tome, osim njih. E tako i slobodne žene, ponašaju se baš k’o da su zagorjele k’o tava, i to svi vide osim njih. Ja sam to apsolvir’o. I skont’o kako da im priđem i dobijem ono što želim” (namiguje).
– Gdje ih pronalaziš, golube s Baščaršije? – upadam znatiželjno.
„Jednostavno. Evo navest ću ti samo jedan primjer: Ljeti je to ofirno baš. I po gradu i po jadranskim plažama, na moru i na planini – nema đe ih nema i nema šanse da omaneš. Čim ti nju spaziš, odmah znaš da joj pristaje ona: 72 dana na mom srcu leži rana. Ona je slobodna u tridesetim, četrdesetim, pedesetim – nebitno. Držanjem šalje signale: ako mi priđeš na gotovs sam. Pucam iz svih oružja. Hoću da sam sama. Ako je na plaži, onda je negdje gdje je dovoljno blizu kafani, a dovoljno daleko od običnih kupača. Kao traži svoj mir. Vazda vuklja sepet knjiga sa sobom. Ubi se od čitanja. One su samo kamuflaža. Lafo čita knjigu. A ona čita nju. Ili se zanosi tim ljubićima. One namazanije ponesu neki zajebanu lektiru. Jedne godine mi se učinilo kao da sve slobodne žene čitaju „Ljubav u doba kolere”.
– E sad si ti, osim što si mahalac, posto i književni kritičar, ne zafrkavaj – doviknem, nego nastavi.
„ Takvoj je važno samo htjet’ uletit’. Nema odustajanja na prvu. Ako je njoj knjiga u ruci, vjeruj da bi je rado zafrljacila. Ako mobitel ne ispuša iz šaka, rado bi da joj je život uzbudljiv, i da je neki frajer startuje. Baš sam ljetos na tu foru obradov’o tri slobodne dame. Ovoj sa velikim meksikanskim slamnatim šeširom i knjigom u ruci na plaži sam ovako priš’o: “Je li smetam?” Ona mi je odmah k’o iz topa odbrusila: “Da”. Ja na to samo dodam neopterećeno: “Nisam vas mislio ometat’, samo da se pomaknete s tog sunca i malo se rashladite”. I prospem još dvije-tri naše šale – tipa najbolja zaštita od sunca je dobra knjiga i vazduh trepti kao da nebo gori… I onda odemo do prve kafane, ide limunada k’o ligure niz brdo… I ja tu kao nezainteresirano zaključim: “Sami ste?”. E tad ide salva: “Nego šta. Najbolje se odmorim kad sam sama. Otišla sam od svega. Ne treba mi niko. Da sam htjela koga povest sa sobom, povela bih. Pobjegla sam od svega: loših veza, lažnih prijateljstava, prozivanja, rekla sam sebi: Ni na odmoru ni na poslu ne treba mi niko. Sama svoja gospodarica!”
Aha, mislim, na tome smo. Ova vapi za muškarcem. Tu ja nastupam, golobradi psiholog.
– Nije valjda da sam vas ja u vašem miru nešto prekinuo? Idem odmah.
– Ma ne, niste. Ali čovjeku se od ljudi smuči kad-tad. Meni niko ne treba. Imam sve. Za sve sam se sama izborila. Meni ni ljubav više nije ništa pa ni potreba.
I tako riječ po riječ, večerica po večerica, pa doručkić u krevetu.
Ona je, ustvari, samo to tražila. Taj nemir.
Te slobodne žene kojima kao niko ne treba, ustvari bi htjele da su zauzete. Njima baš treba uzbuđenje, foluška priča, zavođenje.
One traže onaj vječni plam.
Ih, kad bi samo muškarci bili kao ovaj moj galeb, pardon, golub s Baščaršije, svijet bi bio pun sretnih slobodnih žena.
On fakat zna usrećit’ ženu.
Indira Kučuk-Sorguč