Kad prođe muški klimaks, ako ikad prođe, onda nastupa period mamuzanja mrtvog konja.
Ti muškarci koji prelaze sedam banki, a kočopere se k’o junaci antičkih mitova, spadaju u tu kategoriju. Dakako, ne svi, da se odmah ogradim. Ali, oni koji su nešto značili u raji, bili birvaktile na nakim pozicijama, šefovali jal u kući, jal u preduzeću, jal na objema stranama. Oni koji su organizirali Olimpijske igre. Oni koji su doveli Svijet u Sarajevo. Oni zbog kojih smo popili prvu kolu iz limenke. E tiiii. Baš ti.
Oni nikad ne misle mrijeti. Oni o svemu vole talambasati osim o smrti. Pa, zaboga, božanstva se ne daju usmrtiti, otkud nam uopće takva pomisao! Oni su Besmrtnici. Njima kraja nema bar dok svojim očima ne vide da se vratio Walter.
Pratim jedno takvo društvo već godinama. Svaki dan u isto vrijeme i na istom mjestu sastaju se njih trinaestorica (od nake muke sam ih i prebrojala) i vaze li vaze. Sva kafana podrhtava od njihovih reskih baritona. Zajedno imaju hiljadu godina! Dug vijek, kratka pamet, rek’o bi naš narod.
O čemu li to oni tako grleno raspredaju da niko u njihovoj blizini ne može s mirom popit’ kahvu?
Ostale su im iz puke mladosti one dvije standardne muške teme, žene i fudbal, samo što su im oni pridodali još i bolest iz razumljivih razloga. Naravno, sve je to garnirano političkim previranjima i dubokim uzdahom za prošlim sistemom.
Sjede nih desetorica i dolazi jedanaesti sa zakašnjenjem, Vijeće staraca odmah krene u podjebavanje:
- Je l’ se to nešto radilo? Sumnjiv si nam – dobacuje među njima najmarkantniji, vidi se stari funkcioner, kojemu je od sve otmjenosti ostao samo šešir, koji mu se ne da skidat’.
- Nešto u posljednje vrijeme kasniš, dugo ti traja ta pilula – i veselo društvance kojima su trbusi u petama a podočnjaci na grudima, grohotom se nasmija. Pa krenuše neumjesne upadice. Pretpostavljate, sve azgin dilberi, a s obje noge u dubokom mezaru, samo im glavuša virucka, još se ne da.
Utom se pomoli novi, k’o Gustav s dvije dlake na glavi i karakterom pihtije, što nikad nije mog’o pa ni u snu bit’ frajer i dobaci: – Ma on je odavno mrtav. Visi visuljak, trči trčuljak. Ha ja!
Kako ova dvojica posjedaše, a trajalo je to podugo: valja ostavit’ mantile, štapove, izvadit’ naočale, tabakeru, upaljač, bacit’ složene novine na hastal, promotrit’ svakog od reda, zakopčat’ dugme, otresti kišobran da kapljice nepogrješivo poprskaju nevine posmatrače za susjednim stolom, izvuči pantole iz hemoroidne rupe i posljednjim atomom snage predstavit’ se kao još stojeće simentalsko govedo, e onda se nastavilo u još hvalisavijem tonu.
- Omlati li ti onu svoju takišu? – priupita jedan žmiravi žutokljunac od nekih sedamdeset i pet ovog šeširdžiju koji dvosmislenost odmah ne skonta pa odgovori: – Otkud meni, bolan, takiša?! Živim u stanu, nisam ni do travnjaka dobacio!
Topalovići se svi od reda zakocenuše od šege. Kao nasjeo ludi šeširdžija. I on se uhaviza i kiselo nasmija i nastavi obradu na svoj račun: – Nisam ja više mlad da se mogu popet’ na takišu. Takiša je glatka a krošnja visoka i gusta, za nju treba majstor penjač!
- Omlatio bih ja nju, ne zovem se ja džaba Enes Bostan! – naceri se jedan žilavko.
- Ma obr’o bi ti bostan, kad ti ja kažem – reče oniži ćelavac smežuranog vrata, ali velikih žar očiju, nalik na E.T.-ija.. Ti dva’est godina nisi nikog omlaćiv’o – pa diže pogled prema vratima na koja je ulazila rasna crnka, i obliza se po sparušenim usnama, zagrguta mu plastično zubalo i glavom naišareti svima kako je ušla jedna mlađa takiša.
Svi kao po kazni okrenuše glave u njenom pravcu, ali su joj uspjeli vidjet’ samo leđa, što je mnogima izazvalo prave zazubice. Onaj bostandžija zapišta: „Uh kako bi ovo tata opljevio!“
Jedan koji je bio nekako najmirniji prozbori k’o glas razuma – Čut će vas djevojka, nalet vas bilo!
- A ti to ne bi, je li… Uh što ne mogu naherende kora, do jučer si samo o onoj stvari govorio! – razljuti se jedan s osmijehom ajkule a podbratkom k’o u Kremenka.
Priča o omlaćivanju takiše bi se nastavila da neko ne spomenu Evropsko prvenstvo u fudbalu. S takiše pređoše na Suareza, Riberija, Ronalda, Modrića i pomodriše od muke što nas nema u tim modernim arenama divljanja, zviždanja i opijanja.
A prva najava da će sijelu uskoro doći kraj počela je kad je neko nekog priupit’o kol’ki mu je pritisak. Tad ovi pustopašni junci postaše islužena goveda.
- Jesi l’ bio kod doktora Ćemerlića? Šta ti je prepis’o? Ćemer, muka, jad – ti doktori i ne znaju ništa drugo. Hajd’, briga te, važno je da ono dolje sluša. I tu se priča vrati na početak. Na omlaćivanje takiše.
I k’o za inat, opet se neka mlađa kost pojavi na vratima. I svi bi je, da prostite. Ako im dozvoli politička situacija. Oni ni s čim drugo nemaju problem. Zdravlje – za njihove godine da kucnemo u drvo. Lova – nije loše, funkcionerska penzija i par nekretnina. Mašala. Žena – ma ko da je i nema.
E jadna majko svoja. A u kući imaju samo dva priključka, na kateter i kablovsku.
Indira Kučuk-Sorguč