Poslije onoga nema kajanja – sigurno zbori naš narodni pjevač.
Ma kako to oporo zvučalo, tako nam je. Jer, kad muško i žensko koji imaju dovoljno mozga, ili što se ono u psihologiji kaže – prosječne su inteligencije i mentalnog zdravlja, uđu u ovu rabotu, onda nema šta da se poslije svega kaju. Nek’ se pokaju, brate, prije nego što i krenu u švaleranciju. Fino staneš pred ogledalo – vidiš poznatu facu u njemu i naglas joj se obratiš: – Vidimo li se ti i ja?! Vidimo. E kad se vidimo, da se i čujemo. Evo, ja sam mislila da svog čo’jeka prevarim s ovim napumpanim zubarom – hem je napumpan, hem me pazi i cijelu me mazi i još mi zube pravi. Drag mi je ovaj moj muž, ali mi je ovaj još draži. Ogledalce, ogledalce, šta da radim? I ogledalce kaže: Kajat ćeš se. Ostavi zubara kurvara, nek’ naganjava druge, drži se ti svoga zihera.
I tako kad popričaš sa svojim odrazom u ogledalu, al’ da se baš gledate oči u oči, tad se „ono“ neće ni dogodit. I neće biti razloga za kajanje.
Ipak, većina bježi od ogledala ili ih i ne kupuje. Pa se onda varanje dešava.
Znam mlađu ženu, oko tridesete je, ima finog muža i sinćića od sedam-osam godina, ali se copnula u svog klijenta. Ona radi u jednoj poznatoj osiguravajućoj kući, a on je ozbiljan kupac tog osiguranja, zapravo njegova firma, koja broji više od sto uposlenika. Svako malo on je im’o nju nešto da priupita. Dolazio joj na pos’o, ali onda je neka hitna objašnjenja dobiv’o i navečer u kafićima, restoranima i tako to. Odlijepila je na njega, a evidentno i on na nju. Rodila se kosmička povezanost.
On je osvojio njeno srce. Sve što nije imala s mužem, dobila je s njim. Kad je sve prošlo, prepričala je svojoj najboljoj prijateljici šta joj se to dogodilo, ne krijući da je još ludo zaljubljena u tog svog osiguranika. A najbolja prijateljica se obratila meni, smatrajući da ovu priču treba podijeliti svima, kao urnek da se može i bez kajanja proći.
– Ja znam da me nikad niko neće voljet kao on. Bila sam te dvije godine sretna žena, a sad mi nema ni sna ni mira. Jest da se kajem što sam ovog svog muža prevarila, a opet mi je teško, srce mi se para što me je on, ljubav mog života, ostavio. Ne mogu prežaliti što ga nisam upoznala prije Rize. Ovako patim k’o robinja što nema slobodu.
Kad je jaranica pitala što ju je ostavio voljeni švaler, ova je šmrcajući, a prošlo od raskida pola godine, iscijedila: – Saznala mu žena za nas. Ustvari, skontala da ima švalerku. On joj prizn’o, ali pod uvjetom da joj ne otkrije nikad ko sam ja. I tražio da mu oprosti. A i od mene tražio isto. Ko biva: zauzet je čovjek, ne može svima udovoljit’, teško mu je, ali žena i troje djece imaju prioritet. Rek’o mi: Ne znaš ti koliko si sretna, jer tvoj muž nije sazn’o da ga varaš. Vidjela bi ti kakva je to tortura. De malo uđi u moju kožu. Kad bi te god pogled’o ispod oka, ti bi znala da ti ne vjeruje i da će te zbog jedne prevare cijeli život kinjit’.
– Pa je l’ se ti fakat kaješ što ste raskinuli ili što si svom hairliji nabila rogove?! – nije drugarica bila načisto.
– Sad znam da su me vile pronosale, jer ovaj moj nije sazn’o. Ali, žalim duplo. Šta ću. Teško mi je, nikad se oporavit’ neću.
Ja sam joj, piše mi njena jaranica, savjetovala da se sve udara nogom u zadnjicu jer prevara nije otkrivena i da se što prije svije oko muža i nauči ga da je voli kako ona hoće. Jer i on i dijete ispaštaju, a ne zna jadan čovjek zašto. Ona je tužna, sluša one ljubavne jadikovke, samo joj Toma i Kvaka, Miroslav i nake Legende iz linije kmeče.
– Nikom o tebi ne mogu da pričam, niko za tebe ne sme da zna, stojim na uglu prosjaku sličan, ljubavi željan u noći bez sna…..- Šta sam ja u tvom životu, voliš li me il’ se kaješ, ma gde bila ove noći znaj tako mi nedostaješ…. -Oprosti mi što te volim, Bog me kaznio, dao mi je da te vidim pa te uzeo, a u mome srcu samo teku otrovi, u njima me nema više, u njima si ti…
Rekoh, jesi li joj skrenula pažnju da su ovo sve muške pjesme – oni k’o biva pate za izgubljenom ljubavi, a sve u prazno. Tako ti kompozitori srceparajućih pjesama love naivno žensko. Lafo i muško pati. Možda malo, al’ se nikad ne žrtvuje. Kol’ko je eto taj voli da je, ha ga je žena provalila, povuk’o ručnu. I kapak.
I ne kaje se. Ženi malo zamaz’o oči. I on ide dalje. Bilo pa prošlo.
Jer on zna da poslije šveranja nema kajanja.
A ona, kakva je mahnita, još će mužu i priznat’ zašto plače.
I eto ti belaja.
Indira Kučuk-Sorguč