Amina, Fehim i Mirza Bojadži ubijeni su u dvorištu porodične kuće 9. juna 1992. godine na sarajevskom Sedreniku
Mirza Bojadži imao je 12 godina, Amina Bojadži 14, a Fehim Bojadži 17 godina. Sutra će se napuniti 28 godina otkako su u dvorištu porodične kuće ubijena ova tri nevina djeteta, svi članovi porodice Bojadži. Osim njih, poginuo je i mladić Sakib Prašović.
Fehim i Mirza bili su braća, a Amina kćerka njihovog amidže.
Izbezumljeni otac Abdulah (Dule) i majka Halida Bojadži raskomadana tijela svojih mrtvih sinova pokupili su u deke i nosili do bolnice Koševo, u nadi da će ih spasiti. Nažalost, nije bilo spasa.
Legendarni general Armije RBiH Jovan Divjak 10. juna 1992. godine na sarajevskom Sedreniku obilazio je položaje kada je saznao da je dan ranije granata ubila troje djece i vojnika. Otišao je na vrata porodici ubijene djece. Otvorila je majka.
-Dolazim na vrata, podrumska, ide mi Halida ususret i kaže ide naš komandant. Ona je bila pripadnica Armije, prije nekoliko sati izgubila je dva sina – jednog od 17, jednog od 13 godina. Tragedija nas je zbližila. Viđao sam je poslije, u šali joj govorio da ponovo rodi, Halida je odgovarala sa smijehom da je stara. Poslije mi je rekla da nosi dvojke. Nažalost, nesretnim slučajem izgubila je jednu bebu. Drugu je rodila… Muhameda. Izveo sam ga iz bolnice i sjećam se dok sam ga držao da sam rekao: Čvrst je, jak, poput mene! Ja sam mu kum – često je prepričavao general Divjak u čijem srcu Muhamed ima posebno mjesto.
U ljeto 1995. godine majka Halida rodila je sina Muhameda.
Majka Halida Bojadži
Divjak je došao po njega u bolnicu. Muhamed Bojadži danas je odrastao momak, tečno govori engleski, svira klavir. Zahvaljujući svojim uspjesima još od osnovne škole, njegove studije na pravu stipendiralo je Divjakovo udruženje „Obrazovanje gradi BiH“.
Sutra će u ulici Sedrenik 229, u sarajevskoj općini Stari Grad, biti obilježena još jedna tužna godišnjica.
Iz knjige generala Divjaka:
„Ne mogoh, zašto ne priznati, zaustaviti suze koje su navrle pred tolikom nesrećom. Izrazih potom saučešće nešeg Štaba i svoje lično majci, ocu, baki, rodbini dece po redu kojim sam im prilazio. Glasovi su nam bili drhtavi, reči izgovaramo polušapatom. Halida Bojadži, majka ubijene dece, otpoče svoju tužnu priču, a svaka njena reč je produbljivala u meni bol. I ona i muž joj Dule (kasnije saznadoh da mu je to nadimak, Abdulah mu je ime), i njihovi sinovi Fehim (1975) i Mirza (1979) od 4. aprila se nalaze u Patriotskoj ligi, a sada su u odredu TO Sedrenik.
Zavisno od rasporeda dežurstva u jedinici, majka i otac su, naizmenično, vodili tamo i svoje sinove. Nedorasli za pušku, angažovali su se na poslovima primerenim njihovom uzrastu: obavljali su kurirske poslove između jedinice i komande, raznosili hranu i vodu borcima. Postali su ljubimci celog odreda i naselja. Celom su Sedreniku bila „puna usta“ Halidinih i Duletovih sinova. Ali, bilo je i onih koji su im, s pravom, prebacivali zbog toga što ih golobrade, gotovo decu, vode na liniju fronta. Govorili su im: „Ne daj Bože da im se nešto desi, kakva li će vas onda kletva stići!?“ „Sve je u Božijim rukama!“, odgovarala im je nepokolebljivo Halida.
Jučer, pre podne, tridesetak teritorijalaca Sedrenika se zadržalo u dvorištu familije Bojadži na doručku, posle noćne smene. Umorni, ali veseli, i, moguće, zadovoljni što im je još jedno dežurstvo na liniji dobro prošlo, opustili su se malo za vreme doručka, i zaboravili, fatalno, da su na nišanu ljudi-neljudi poremećenog uma. Među mladićima koji su bezbrižno čavrljali, motala su se, zapravo im bili pri ruci kao i u svakoj drugoj prilici, Fehim i Mirza, ali i njihova rodica Amina, koja im je došla tog jutra u posetu. Razdraganost mladosti, na kratkom ratničkom odmoru do naredne smene, prekinula je najpre prva, pa druga zaglušujuća eksplozija. Dim na mestu eksplozije, vrisak, krici, komešanje i glasne komande komandira Borovčanina da se ljudi hitno sklone u podrum. Kad se dim malo razišao, ukazala se stravična slika: u uskom prolazu između dve susedne kuće, na mestu gde je eksplodirala druga granata, posvuda su bili razbacani ostaci četiri raskomadana ljudska tela.
Abdulah je bio očevidac eksplozije. U tom momentu se nalazio u obližnjem voćnjaku. Videvši šta se desilo, pojurio je izbezumljen i u hipu je pretrčao tih stotinjak metara koji su ga delili od njegovih sinova. Uzalud je bila očeva trka života: uludo je, i u neverici, išao od jednog do drugog sina, u varljivoj nadi da mu je bar jedan preživeo. Halida je izletela iz kuće, panično pozivajući decu da se sklone u kuću. Halida je teturala od Fehima do Mirze, tela njenog vlastitog tela, sudarajući se, sluđena, sa svojim izbezumljenim mužem, Duletom, koji je očajan skupljao krvave delove svoje dece i dvadesetjednogodišnjeg vojnika Sakiba Praševića, njihovog komšije i prijatelja.
„Uzela sam u naručje svoju ljepoticu Aminu, htjela da je unesem u podrum, da je sklonim. Na mojim je grudima bila njena klonula glavica. Poduhvatila sam je prstima, ovako (pokazuje raširene prste), a između prstiju osjetila sam žitkost. Curio joj je mozak!“, govorila je kroz plač Halida, a ja sam jedva razaznavao njene reči.
„To su uradili dušmani. Nisu ljudi. To su sotone. Stiće njih božija kazna!… Ali, zašto su to uradili nevinoj dječici, mome Fehimu, Mirzi i Amini?… Dragi Allah će ih kazniti, hoće, znam ja!“, nastavljala je svoj nepovezani monolog.
Sedim nepomičan, bez reči. Ovde nema utehe. Ovo je tragedija koja svojim realizmom nadmašuje sve one slavne literarne, klasične, grčke tragedije. Snagu njezine životnosti ne mogu doseći ni talenti jednog Dostojevskog, Andrića, Selimovića… Pred njom blede čak i maestralni opisi strahota u „Pričama iz Kolime“ u sibirskom logoru.
Spomenik Fehimu i Mirzi u ulici Sedrenik
„Sinoć mi palo napamet da osvetim sinove“, priča dalje Halida. Ima desetak kuća složenih u nizu, jedna uz drugu, uz samu cestu koja vodi do kasarne “Zmajevac“. U njima žive Srbi.
Trgla se i po kući počela tražiti benzin. Uzela ga iz Duletovog auta, htela da se sveti, da pali „srpske kućetine“. Jedva je smirili, Dule i prijatelji. I sada, trezvenije, mirno priča o tome. „Ne, ne mogu ih sumnjičiti. Među prvima su došli da mi pomognu. Ovih ratnih dana smo se međusobno pomagali. Moja se djeca do jučer igrala sa njihovom. Savo, Nemanja, Marko.. Kuće u kojima žive su pune rupa i oštećenja od granata sa oznakama JNA. Njima je glava u torbi kao i nama ostalima… Ali, zašto baš moju djecu!? Što mene dragi Allah ne uze!“, zavapi novi bol iz Halidinih materinskih grudi.
Slušam Halidine reči, a krvi mi se ledi u venama, usta se suše. Prosto da čovek poželi da umre, da nestane sa lica zemlje, mrzeći nejasno i samog sebe za krivicu kojoj nije uzrok.
I sam u bunilu, napuštam ovaj tužni dom. Jedva se dočepah spasonosnog zraka. Sada mogu da udahnem, ali osećam kako me snažno prožima osećaj suodgovornosti za ljudsku tragediju koja sve više poprima univerzalni karakter, i to na kraju dvadesetog stoleća, mili Bože! Ali, u meni se jednako tako snažno budi i rešenost da se sa svim mogućim potencijalima, ljudskim i materijalnim, ostrvim na zločince koji su došli sa svih strana da nam unište život, da nam sruše vekovne tekovine zajedništva i tolerancije, da u naše potomstvo poseju zlo seme šovinizma.
Sedam u auto i u vožnji razmišljam o osveti. Šta je ona u osnovi? Intelektualan, prirodan ili instiktivan, animalan čin? Mislim o Halidinoj probuđenoj, pa brzo ugašenoj želji ili potrebi za osvetom. Mislim i na Želimirovo, sinovljevo, teško ranjavanje, osmog maja. Brine me realna mogućnost naknadnih medicinskih komplikacija. Brine me i neizvesnost vlastitog ponašanja ako mu se dogodi. nešto još gore, ne smem ni izgovoriti šta, da „nesreća ne čuje“. Pitam se da li bi me očaj tada nagnao da prigrlim tvrdi princip običajnog prava nekih naroda – „Oko za oko, zub za zub!“ koji mi je inače stran, anahron i necivilizacijski? Nismo li društvo koje treba zakonski, pravno sankcionisati zločin nad čovekom i sprečiti proizvoljnost lične pravde, osvetu? Ali, šta kad nastupi bezakonje u društvu, kada se brutalnost ne može obuzdati, a zločinac kazniti pravnim sredstvima? Nije li tada osveta poželjna, legitimni čin pravde? Ako nije, čime onda zaplašiti potencijalnog ubicu i nagnati ga da odustane od svojih krvavih nauma?
I tako, ukrug! Pro et contra! Nesavladivo pitanje, nerešena dilema – zapisao je general Divjak u knjizi čije odlomke je preniosio Radio Slobodna Evropa.