Svako od nas našao se u začaranom vrtlogu više puta u toku života, ničim izazvan, iznenadno, bez jasnog razloga.
Priča mi jaranica da ju je nekidan pržio grom iz vedra neba više puta uzastopice, sve nešto gluhobilo i naopako, tako jako da se još oporavlja od tih čudnih dešavanja.
– Krenem ti ja da odnesem jednoj ženi poruku od njene rodbine iz Njemačke. Poslali po mom mužu koji se vratio sa službenog puta pismo, bezbeli s lovom, pa ja iz najbolje namjere odlučim da toj starijoj polupokretnoj gospođi olakšam i na noge joj donesem pošiljku. Gdje se nalazite? – pitam. – Ja sam vam odmah iza zgrade televizije, s druge strane u onim novim zgradama Miljacka. Vide se zgrade kad se približite Televiziji. Evo vam moj broj telefona pa mi javite kad budete blizu.
Krenem, milina napolju. Dok sam došla do tramvajske počelo se mutljat, hajde ako i zapada, ja sam se osigurala s onim mini-kišoberom za prvu pomoć. U tramvaju sve čovjek na čovjeku. Stisnem onu svoju tašnu iz opreza, u njoj su pare za gospođu Muvedetu, ne do Bog dragi da mi kakav džeparoš pokvari ovako dobar nijet, nije šala. Nije džeparoš, ali jest kondukter. Ja se od ulaska probijam do onog poništivača, ali ne možeš svijet se načičko kao liske na maslačku, i samo što sam došla do njega, nisam karte mogla utaknut u njega, ko kad sam se naoružala tašnom i cekerom; jednom rukom se pridržavam za onaj gelender, drugom otvaram tašnu i tražim novčanik, a ceker sam spustila uz gelender. Samo što sam kažiprstom izvadila kartu, nečiji grubi glas prepade:
– Gospođo, kartu!
– Sad će karta, evo samo da je poništim, vidite da sam je upravo izvadila iz novčanika.
– Ne vidim ja ništa. Dajte mi poništenu kartu.
– Evo sad ću je poništit. Nisam se mogla probiti ranije do poništivača.
– Znam ja šta ste vi uradili. Vidjeli ste me i onda ste požurili da poništite kartu, ja sam vas uhvatio na djelu.
– Pusti me, Božiji čovječe, nit sam te vidjela nit je to istina.
I uspijem nekako da onaj elektronski čitač pokrenem i poništim kartu. On me je prijekorno pogledo i, zamisli, naruga mi se u facu:
– Stara žena a laže!!!
Kakva stara, tek mi pedeset, a đe lažem bolan, mislim u sebi ja pošla hajr da učinim.
Izađem kod Sivog doma, pređem ulicu, odmah zapazim one zgrade iza Televizije. Vidim mogla bih preko mosta, ali se moram vratit nazad, hajde, rekoh, produži ti, Raska, pješke sto metara i onda samo skreni desno i eto te za pet minuta si tamo. Al ne lezi vraže!!! Prođem sto, prođem dvjesto, prođem kilometar, ali do zgrada ne mogu, nema mosta. Kiša iz onih olovnih oblaka usu ko da mi se podsmijeva. Kad sam prešla ihahaj, shvatim da ću se morat vratit i još kilometar preć da dođem do mosta. Nahodam se tako, otpale mi noge, još peh obuje antilopne gležnjače s visokom petom. Kroz cipelu osjećam da mi buja kurje oko! Dogegam se konačno do tih zgrada. Pet puta mi je vjetar odnio onaj kišobrančić, a ja ga pet puta fatala po cesti. E, rekoh, sad ću ja taj stan naći i mirna Bosna.
Priđem jednoj lameli bez broja, odem do druge bez broja, prođem s jedne i druge strane, i tako 20 minuta ukrug mokra od znoja, na kišu sam se već i navikla. Ovarišem na zgradu, lamela 1 A. Tako mi je žena napisala. E taman, sad ću ja pozvonit na interfon – prezime Buturović. Ja tamo ima 12 zvona, ali nigdje prezimena, sve brojevi 1, 2, 3… Hajde rekoh nema veze nazvat ću ženu nek mi otvori. Ja za telefon, ukucam broj, kad neko mi na engleskom nešto brblja. Provjerim, imam 60 feninga mogu nazvati. Ali možda nije dovoljno za uspostavu poziva, šta ću sad majko mila?! Ima li gdje granap? Naiđe neka žena poslije pet minuta čekanja ispod strehe, kaže ima granap s druge strane pete lamele koja je ukoso od ove, nije daleko 3-4 minute odavde. Slijedila sam njena uputstva ali granap je propo u crnu rupu. Srećom, iza zgrade naletim na poštu, kupim ultru, zovem taj broj, sad mi sve nešto na švapskom priča. Okrenem mog muža da on nazove, šupak se ne javlja.
Šta ću huda sad, odem do zgrade, zvonit ću od prvog do zadnjeg pa šta bude.
Ubodem na pravi stan iz 11-og puta! Žena mi otvori, ni uđite ni kako ste, nego ko da se ljutnula:
– Pa vi ste rekli da ćete u jedan stići, a sad je pola četiri!?
Nisam imala kuveta da joj svoje jade prepričavam. Izađem nekako laganija jer kontam iskobeljala sam se. Napolju kiša pljušti, sad su potoci po ulicama, moje antilopke zaplivaše u bari. Preletim ulicu do tramvajske. Ček-ček niđe tramvaja. Raska, draga, ti sama, đe su ljudi?! Okrenem se oko svoje ose, imam šta vidjet nema ni šina. Moj Bože, ovo nije tramvajska, ovo nije ništa! Sad već sva mokra, preletim do proširenje za komercijalu, kad me neki kreten od vozača namjerno isprska da sam i ceker i kišobran od muke ispustila u onu vodurinu. Opsujem ko kočijaš i zaželim mu isti ovakav provod! Prođe prva komercijala puna, prođe druga isto. Ukrcam se na jednoj nozi u treću, kišobran mi ispadne dok je vozač zatvaro vrata. E, j…m te, srećo – procijedih kroz zube!
U busu se čuvamo lančano jedni za druge ko zadnji luzeri. Na mojoj stanici me odbace ko s federa. Posljednjim atomima snage s cekerom na glavi dotrčim do zgrade. Umetnem ključ u bravu ne ide. Šesti put – neće.
Promrzla ko štene zamagljenog pogleda od kiše, spustim tašnu na prvi stepenik, sjednem na nju, zažmirim i brojim do sto. Znam, kad otvorim oči, bit ću daleko.