Hiljade ljudi, hiljade ćudi. Ali od svih ljudi, žensko ipak prednjači u budalaluku. Kad se ženi nešto zavrti u mozgu, onda joj srce samo to traži. Nema te koja nema svoj pik. Jednoj je važno da je muško Apolon, drugoj da je pilot, trećoj da joj serenadu svake noći pod pendžerom pjeva, a ovoj našoj hairlijki iz priče da mu ne smrdi iz usta
Nema tog filozofa koji je odgonetnuo šta se krije u ženskom srcu. Kažu da se može otkriti i eliksir za vječni život, ali da se nikad neće dešifrovat šta žena želi. Muškarci imaju neke svoje teorije, u koje su se žene ukalupile zarad takoreći normalnog života, međutim, nemaju oni pojma. Jedino u čemu su u pravu jeste ako prevale preko jezika da je žena posebno biće i tu je kraj.
Dobro je rekla Fransoaz Sagan: Postoje dvije vrste muškaraca koji ne znaju ništa o ženama; oženjeni i neoženjeni muškarci.
Jer, da znaju kakve žene sebi minimume postavljaju kad se nakon mladenačke zanesenosti zažele muža, djece i toplog doma, namah bi se komirali.
Ispočetka kad ih vuče zanos može ih smuntat i kakav hulja, probisvijet, besposličar, šatrolog bez marke u džepu i bilo kakvog plana za život. I to je totalno razumljivo, hormoni čine čuda. Ali, kad žensko prevali te godine nosanja i zaljubljivanja u prvog „tipa“ po nekoj fluidnoj ženskoj tipologiji, onda, ako ostane bez „ljubavi svog života“, slijedi neka druga tipologija.
Nema na kakve se sve tipove ne lijepe. A najmanje je važna karakterna osobina kod muškarca. Sve je drugo na prvom mjestu osim karaktera. Jednoj je važno da je muško Apolon, drugoj da je pilot, trećoj da joj serenadu svake noći pod pendžerom pjeva, tamo nekoj iks-ipsilon da ga ima za unijet drva i ćumura i popravljat aparate po kući.
Neka opet hoće zavodnika da je non-stop zavodi, nema veze što je kokuz. Opet lijeva konta da je bolje da je ružan, da ga niko neće.
Nedavno mi je dugogodišnja prijateljica koja se nikad udavala nije priznala da su nju cijeli život spopadali neki haus-majstori. Jakako da su te, rekoh, spopadali, pa ti cijeli život zivkaš električare, telefoniste, vodinstalatere, domare – ko kad muška nemaš u kući! Jeste, kaže, ima ti i ta mjesta, sve ti je kako prizoveš, ali bogme ja sam samo htjela da mi muž bude intelektualac.
„Sjećam se svoga profe filozofije u gimnaziji, pa on je vezo šlingeraj od pametnih slova, milina ga je bilo slušat. Nisam ja to puno kontala, kakav Sokrat i Platon, ali je meni profa bio ideal muškarca. A da se razumijemo, nije on kakav ljepotan, malehan nekakav i proćelav, ali brate frca iz njega znanje, a ja se na to ložim.“
Sudbina se stvarno zna poigrat sa ženskim željama. Ti s filozofa na haus majstora! – našalim se.
Ali, stvarno su ženske želje kao avion od papira: malo lete, a brzo padnu.
Tetka jednog mog poznanika je stvarno bila avion žena, ali ne od papira nego od dijelova prve klase. Nema ko je nije spopadao kad je bila zrela kao kruška, jer je nosila taj miris plodne ženke koju znaju namirisat muškarci oplođivači. Ali, nije ona hajala za tim. Bilo ih je par koji su bili spremni da joj u kuću uđu i isprose je po starinski, zvanično. Spriječila ih je:
– Neka tebe. Hvala ti. Fin se, sve vidim, ali nisi moj tip.
Kad bi je njeni pripitali: – Dobro, bona Melka, koji je to tvoj tip?!
Ona bi odmahnu rukom, i sigurnim tonom bi dobaci: – Naići će, pa ćete saznat.
I nije nailazio nikako. Kad je ušla već u kasne tridesete, na isto pitanje konačno je dala odgovor: – Ja ti brate volim uniformu. Sve na stranu, uniforma na stranu. Ja kad vidim frajera u uniformi, da mu stoji ko salivena, nešto prostruji kroz mene, ma ko da me munja pogodi!
I nije Melki bilo važno kakva je uniforma, koje zanimanje stoji na njoj, kakve je boje i ukrasa, jok. Melki je bio važan muškarac u uniformi. Ali nije imala sreće, nikako da joj na put izađe kakav narednik vazduhoplovac, policajac, vatrogasac, pješadinac iliti „kapetan bele lađe“.
Ali su joj, moram dopuniti, pored uniforme bili ipak važne još dvije stvari: da mu ne smrdi iz usta i da mu ne smrde noge. Ježila se na muško koje damfa.
– Kad mi se jedan približio, htio da me poljubi, a njemu usta ko hala, ja samo što se nisam onesvijestila. Ne može mi vala prići onaj kome se čuje iz usta i smrde mu noge, jok. Sve mogu podnijet i da se ne zna obući, da je klempav, da zaglavljuje s jaranima – samo me ne diraj ako ti poskoci iz usta izlaze i noge ti treba zaljevat solnom kiselinom!
Ali, neće, draga Melka, kako ti hoćeš nego kako Bog dragi zapovijeda.
I ode ti ona u Njemačku, ne bi li kako poboljšala kućni budžet, hrmpačila-radila, i upozna nekog polutana pola Nijemac-pola Crnogorac. Frajer joj legne na prvu. Što?! Jednostavno, nosi čovjek uniformu. On je vezista pri njemačkoj vojsci, i u kasarni puca puno radno vrijeme. Zove se Oli, i niko od nje nije sretniji bio kada su zakoračili u bračnu zajednicu. Baška koliko su bili sretni sad već dobro stari roditelji ,jer se ona ipak udala u četrdeset i nekoj.
Sva joj se sreća rasula ko đerdan kad se otrgne sa silka kad je počela otkrivat njegove mahane.
Oli je imao neko pojačano lučenje znoja (ili su to bile samo njegove loše higijenske navike) i znojio se kao najbrža mala zmija na svijetu Eustahije Brzić kad ga ispuste s velike visine. Pritom su mu se najviše znojile noge, puštajući „aromu“ tvora, što je bilo neizdržljivo.
„Mislila sam da je to od toga što su mu noge po cijeli dan u onim vojničkim cokulama, nema lufta, mora da damfa. Na moje zaprepaštenje, on se ne voli kupati. A tek mu je smrt prati noge!“ – pričala je nakon godine braka.
„Ali hajde, da su samo noge. Ja bih njega s lavarom i lavandom dočekivala. Nego i usta. Ne znam kako to odmah nisam otkrila. Valjda ih je prao prije sastanka sa mnom. Kad se oženio, opustio se. Bila sam baš na belaju. J…la me uniforma da me j…la!!!“ – proklinjala je svoje tipove i pikove i fetiše.
Eto ti, Melka, sad si sve objedinila. I što si željela i što nisi.
Kao da čujem Onog koji naše želje ispunjava:
Ja ti slao ovog, ti nećeš.
Ja ti slao onog, ti nećeš.
Ja ti slao, a ti ništa.
Hoš uniformu, eto ti uniforma.