Ozna sve dozna

Piše: Indira Kučuk Sorguč

Njemu je visoki oficir OZNA-e odveo mladu ispred matičara, ali se on brzo snašo. Nikad nije bio od velikog srkleta, ali je znao druge dobrano usrkletiti. Jednom je nasrnuo na jarana pištoljem, na sudu lažno posvjedočio… ali mu je prolazilo. Valjda je zato i danas u 90-oj živ i zdrav

 

Bio je on nekakav pozornik u onom socijalističkom sistemu, kao momak stasao odmah iza velkačkog rata 1945., tad je i počeo naganjavat svoju dobru sudbinu. Ali, nije ni tad bilo bogme lahko, šta lahko, bilo svakojako, ali se deveralo. Tako su se deverali i razni oficiri ozloglašene OZNA-e. Za ove mlađe koji ne znaju, bila je to opasna Titina tajna policija, obavještajci specijalnog kova – svi tvrđi od malja i ubojitiji od mača. Gdje oni prođu tu se tlo trese i po Rihteru i po Merkaliju.

Naš pozornik Mile je znao, a da to sam nije otkrio, s njima poigrat i koju partiju karata, a oni bi načulili uši i pozorno slušali. Nije im trebalo puno da neko više ne vidi bijela dana i da mu se zauvijek zamrači.

Prvi posao mu je bio u narodnom magacinu, koji se zvao UNRA. Oni su dijelili pakete s hranom, ali i drugim potrepštinama. Mile je bio na izvoru i ništa mu nije manjkalo. A i lijep je bio kao Alen Delon. S pedeset metara bi ga uočilo, u ono vrijeme kad se puno bijede sjatilo na gradske ulice, on je štrčao kao fazan među kućnom živinom. Zagledo je okolo djevojku za sebe i kao lafčini nije mu bilo teško da se poželi skrasit uz jednu putenu omladinku koja se vrzmala tu u sekretarijatu UNRA-e.

Kad se ženio došli svatovi pred općinu, veselje se širilo na sve strane, on sa svojom izabranicom u kicoškom štofanom antracit odijelu i ona u krem bijeloj haljini sa šlinganom bordurom oko vrata i rukava, spremni da jedno drugom kažu „da“. E to „da“ je ostalo da visi u zraku, jer u neka doba u te svatove uleti oficir OZNA-e s  visokim činom i pištoljem, razmače masu, izvadi pištolj i uperi u njega. Zgrabi mladu desnom rukom, otrgnu je ispod mladoženjine ruke, dreknuvši  naredbodavno: – Ona je moja!!!

A onda ne spuštajući pištolj Miletu uputi prijekoran pogled i izgovori još:

– Ona voli mene a ne tebe!

Izvadi je iz svatova  i odvede.  I on sad nemade mlade. Svatovi se više šokirali nego Mile. Vazda je išo linijom manjeg otpora, bez srkleta i gledo na svijet šeretskom optikom. Okrenu se oko sebe i ugleda svoju vrsnicu, prvu komšinicu u svatovima, i on joj se bez pardona obrati:

– Vidiš li ti, draga Samka, u kojem sam problemu?

Ona: – Vidim.

A on će spika: – Bil se ti udala za mene?

Kaže ona: – Bih, ti si se meni oduvijek sviđo.

Odmah se uzmu dok je još matičar bio vruć i Samka pripravna, jer je nosila ličnu uza se. Sa Samkom živi i dan-danile, oboje devedesetu uzeli. Kad priča o ovom događaju koji bi nekog na aparate bacio, on se smjehulji:

– Samka je moja životna sreća. Volim Samkino govno više nego svo četvero djece. To mi je jedini iskreni prijatelj.

Takve su se stvari dešavale. Bilo je tih janjičara na vlasti. Mogli su svašta uraditi.

Sjetimo se samo Meše Selimovića i njegovog brata Buđonija. Buđoni je bio poznat po zloupotrebi vlasti. Zatvarali su muževe lijepih žena. I one onda dođu do intervenišu i tu ih ti „oznaši“ stave na „biti ili ne biti“.  I da bi ti čovjek preživio i izišo iz bajbokane, ima samo jedan izlaz.

Mile je, srećom, prošao ko da je u turbe svaki dan ubacivo. Pogotovo jer je bio i lakomislen pa bi svašta kaži iz nekog hira.

U kafanu uđe i onda svima naruči najskuplji konjak, tad je to bio Martel. Nije on to znao ni izgovorit, ali ide:

– Daj nam za cijelu kafanu onaj tvoj najskuplji konjak, koji je ono… Martel., E taj! A kad treba da plati, nema para.

Prijatelj Diko mu kaže:

– Ti naručuješ ljudima najskuplje piće a ne možeš platit, što to?

– Hajde,  platit će neko – Mile bi slegnuo ramenima.

Nije bio od velikog srkleta, ali je dobro znao druge usrkletit. Možda i zato vozi 90-u a da kahno nikad ozbiljno nije.

Vozio mu drug Diko Pežoa 404, i obojica se naljuštrila tu noć u nekoj kafani, i Mile sjeo s Dikom u auto ko biva da ne pješači dvije ulice do kuće:

– Lave, ja ću s tobom.

Ovaj ga povuče. I Diko se sudari s nekim. Nije puno, al ide uviđaj. Valja  dokazat ko je kriv i ko će platit štetu. Odu oni na sud,  Mile je glavni svjedok.  Prozvala ga sutkinja da da izjavu, a on će:

– Drugarice sudija, ovaj Diko je bio tolko pijan da nije mogo vrata otvorit.

Jaran mu se zabezekno:

– Jesil normalan, na čijoj si ti strani! U čijem si autu bio?!

– Izvini, Diko, ali ja moram reći kako je bilo. Sud je sud.

A ustvari, neko mu reko da će moći obeštećenje naplatit ako kaže da je Diko skrivio prekršaj.

Mrzio je Ruse, a bio za Amerikance. Govorio je:

– Uzmi samo jezik kod Rusa: Raspašoj, Spjasibja, Moskvja, Groznji… A kod Amerikanaca: Gud, Tenks, Filadelfija, Los Anđelos!

Poznat je u čaršiji bio po jednom incidentu. Događaj se desio u nekadašnjem sportskom društvu „Partizan“. Taj isti Dika kojeg je zavalio na sudu bio je velemajstor u kartama. Uhvati ga on da vara u preferansu. To je igra s tri igrača, sva tri igrača imaju svoj papir i svako prati onog drugog. Naprimjer, na jednom papiru piše partner šta sam ja njemu dužan a ja teretim onog drugog, kad se završi partija sve se zbraja  i plaća onaj najlošiji. Diko je pratio Mileta i skužio da ovaj krade na olovci. Posvađaju se oni, pošli  i da se biju, al Mile odnekud izvadi pištolj (možda je i njega dobio u UNRA-inom paketu !) i uperi ga u Diku. A ovaj dobije neku luđačku hrabrost i raširi prsa:

– Pucaj, majku ti tvoju, pucaj, hajde!!!

Mile poslije pričo:

– Zamisli budale, ja držim otkočen pištolj a on mi kaže: pucaj!

Eto pa ti sad odgonetni ko je tu budala.

 

Pročitajte još

U skladu s novom europskom regulativom, nadogradili smo politiku privatnosti i korištenja kolačića. Koristimo kolačiće (cookies) za pružanje boljeg korisničkog iskustva, funkcionalnosti stranice i prilagođavanja sustava oglašavanja. Nastavkom pregleda portala slažete se sa korištenjem kolačića. Slažem se Pročitaj više

Politika privatnosti