Tunguzi šetaju

Piše: Indira Kučuk Sorguč

 

Evo i turistička sezona već prolazi, pa se može reći i pokoja o toj temi. O nama domaćinima i o njima gostima. Pa to sve fino na jedan tas i izvagat. Ko je gori, čija je nekultura teža i čija će prevagnut

Nema odakle nama svijeta ne dolazi. Toliko se ovaj dunjaluk otvorio da se brišu granice i u narodnim izrekama.

Prije se govorilo: Jest, al u Tunguziji. Ko biva, može to biti malo morgen, jer je Tunguzija daleko, negdje zabačeno, što bismo u šali rekli „Bogu iza nogu“. A Tunguzi su nako mistično pleme s kojim se ne možemo sresti da živimo tri života. Zato se za nekoga ko je iznebuha došo, pao kao Marsovac, koga nismo viđali u svojoj mahali i bližem rejonu, često govori da je iz Tunguzije.

  • Divi ovoga, od sabaha se ovda metilja. Nikad ga prije nisam vidio. Jeko on?! Odakle je?
  • Ma otkud ja znam, iz Tunguzije.

Danas se to više ne govori. Danas je ta Tunguzija toliko blizu da nam razni Tunguzi šetaju i ulicama i mahalama i trgovima, šire svoje zjenice na našim baklavama i tufahijama, i špartaju uzduž i poprijeko cijelom Bosnom i Hercegovinom, jer je lijepo obići svijet i biti tamo gdje tvoj otac, a kamoli dedo, nikad nije ni pomislio da će ići.

E, sad su Tunguzi svuda oko nas. I mnogo je lijepo vidjeti taj šušur raznih boja, energija i kultura.

Nekidan sam triput prošla Baščaršijom, nisam čula bosanski jezik. Hodam desnom stranom Ferhadije, kako i dolikuje kulturnom insanu, i to s kraja fino da nikom ne smetam, kad se zaholca neki džindas na ovom novom romobilu i kao tajfun poleti drito na mene, ja se zateturah, ruka mi ostade u zraku. Poobara usput još dva-tri prolaznika, a za njim ko u nekom crtanom filmu ispijena treba haharka koja samo što me nije dokrajčila na romobilu sa slušalicama u ušima. Bacim prijekoran pogled prema njima, i taj moj zoom kao da ih zaustavi, pomislih: Eto te, Indira, zaustaviti njih snagom misli. Bravo, vještice! Krenem u njihovom pravcu, kad ono ostavilo romobil nasred ulice i udaljilo se lagano. Oba romobila nasred Ferhadije blinkaju, šetači ih obilaze, a vozači odlepršali. Uzgred, tri dana su te svemirske naprave stajale tu, niko ih uklonio nije. Ali zato veseli turisti ( a i domaći bez razlike) rade šta hoće, a ti što rentaju prolaze bez ikakve kazne.

Vidim nije mi još dobro, hajde, rekoh sebi, da se okrijepim jednom limunadam. Svratim u prostranu ljetnu baštu. Taman se naštelim da predahnem, naručim svoje, kad za sto pored moga sjedoše šestorica mladića. Svi pričaju engleski i spominju Amsterdam. I ništa ne bi bilo čudno, hajde to što su grlati i razuzdani, nego što su frajeri goli do pojasa. Svi redom. I konobar im prilazi i uzima narudžbu.

Moram gledat u rutava prsa nema mi druge, tako su se nacalili. I ne mogu da vjerujem. Donese im ovaj naš arhiduduk šest piva, oni se raskomotili pravo, dvojica ispružila noge na baštensku garnituru. Prljavim tenama po krem meblu na koji će poslije njega neko drugi sjesti. Nazdravljaju onim kriglama, češu se u poludertu, nesnošljivo grlati da se ni muzika od njih ne čuje.

Zovnem konobara da vidim ima li ikakvih pravila u ovom nazovi deluks ugostiteljskom objektu:   –  Oprostite, je li Vi vidite da ovi mladići sjede polugoli?

  • Vidim, al šta ću im ja?
  • Pa, kako šta ćete? Recite im da obuku majice i da je kod nas nedozvoljeno sjediti go. Konkretno, recite im: Ne poslužujemo gole goste!
  • Ne smijem od gazde. Oni su naši gosti. Mi od njih živimo.
  • Znači da izvede performans sa žiletom ovdje, vi ne biste ništa. Da skine gaće i pokaže svoj jad, vi ne biste ništa. On je gost. On plaća. I tu je kraj. Ne mogu da vjerujem.
  • Ne mogu ja tu ništa. Obratite se šššeeefu.
  • Bolje da ja odem, nego da se s vama naknadam. Idem ja. Ja sam ipak nikakav gost ovdje. Dođem samo svaki dan u 365 dana. A oni su tu dan-dva u deset godina. Oni provode svoje, a vi ništa. Gori ste vi.

I tako odem, konobar me isprati blijedim pogledom, kao da mi poručuje, nema potrebe za ljutnjom, samo svoj ćeif kvarim.

Nakon te nemile epizode, pomislim da je zgodno nahraniti želudac, bit će mi lakše. Idem malo na uzvisinu da s nje gledam Šeher i da u zelenilu i miru žvaknem štagod. Popenjem se nogom da ispušem od ovih nezgodacija. Nađem divno mjesto u tom restoranu s čarobnim pogledom na grad. Naručim lijepo da se smirim sok od zove i bosansku kafu, a onda i jemeke. Uživala sam u tom rahatluku čitavih deset minuta, dok se nije ukazala ordija djece s bahatim roditeljima u crnim galabijama koji su moju kratkotrajnu idilu pretvorili u najstrašniji horor. Ali ne samo meni nego i drugim gostima koji su pomislili da bi mogli na tren pobjeći iz ove košnice od grada ljeti.

Kad su djeca stala da vrište, bacaju hranu, hodaju po stolovima, ganjaju se po onoj bašti, ciče i vrište, a roditelji ni makac, ponovo mi došlo ono moje da protestujem.

Opet, koga ću nego konobara, s knedlom u grlu, zaustavim:

– Je li Vi vidite ovo?! Ne mogu ručati normalno, opomenite ih.

  • Ne mogu, gospođo. Ne mogu ja tu ništa, sve vidim, sve ste u pravu. Ali ne smijem.
  • Kako mislite „ne smijete“?!
  • Gazda kaže da im moramo sve tolerisati.
  • Baš kao maloprije kad je ono dijete ćufte bacilo na vašu drugu gošću. Ni tada niste ništa poduzeli. Niste ih ni upozorili.
  • Ne mogu, ne da gazda. Od njih, kaže, dobijam platu.
  • Je li znate da odbijate druge goste tako? Šta ćete zimi?!
  • Dolaze oni i zimi, ostaju duže. Jedni odu drugi dođu.

E, tako je kod nas. Jesul gori oni takvi ili mi ovakvi?

Gori smo mi.

Poturili smo se svakom samo nek plati.

A Tunguzi šetaju.

Pročitajte još

U skladu s novom europskom regulativom, nadogradili smo politiku privatnosti i korištenja kolačića. Koristimo kolačiće (cookies) za pružanje boljeg korisničkog iskustva, funkcionalnosti stranice i prilagođavanja sustava oglašavanja. Nastavkom pregleda portala slažete se sa korištenjem kolačića. Slažem se Pročitaj više

Politika privatnosti