Muškarci ožene normalnu ženu, a u braku dobiju ludaču! Kako?! Ili su oni glupi pa nisu odmah skontali da hodaju s mahniturom, ili su oni ti koji je naprave ludom. A ima i treće, da se ludača pravi ludom, ne bi svoje provela
Kada slušam svoje muške prijatelje i njihove dileme, trileme i multileme o ženama, brakovima, sreći i nesreći, dođe mi da ih razumijem. A što je veoma pogubno i da se sažalim. E, to je onda opasno. Nema veće zamke za ženu nego da se sažali na nekog pripadnika muškoga roda (čitaj: stvora), jer sažaljenje može dovesti do bliskosti, bliskost odvesti u intimu, intima možda i u brak, a brak od tog istog muškog bića napraviti sirotinjsku majku koja će se opet nekoj mahnitoj ženi žaliti i ode to u nevolju. Sve izponova kao u nekoj dječijoj igrici.
A oni se žale na svoje žene, nemajte sumnje drage žene, supruge, djevojke i vjerenice. Javno je to: „Ne dam ja moju ljubav jedinu“, „niko ne može zamijeniti majku moje djece“, „Almasa, očinji moj vidu“, „Ništa bih ja bio bez moje Duce“ i sve tako da se žena opet sažali na njega i zaboravi na belaje, prevare, lutanja, laganja i glumljenja. Jer milioni godina života po muškim pravilima, ubjedinili su nas da su oni ti koji nas i ljube i pomažu i čine sretnim.
Kad zagusti, igraju na kartu sažaljenja. I tad vas vole ko Mister Bean svoga medu. Ne daju vas nikome. Iako ste hiljadu puta pojele poparu i proglašene ste ludačom.
I to i jeste. Jer, ako ste prije braka bile normalne, vi ste u braku, nakon prve svađe najluđa žena na svijetu.
Tako je jedan muž proglasio svoju ženu psihijatrijskim slučajem, apsolutnom mahniturom i kvalitetnom luđakinjom.
Evo kako se to desilo: Njih su se dvoje zavoljeli još u studentskim danima i to beskrajno. Vodali se ko Ada i Buda, čitav svijet bio njihov. Oboje prelijepi, on kao nacrtan, s crnim uvojcima i ljepotom najvećih holivudskih zavodnika, a ona u prirodnom maniru, s prirođenim ženskim šarmom – prava osvajačica. U Sarajevo su došli, on iz Zvornika, a ona iz Viteza, da ispune svoje želje, završe studije, ona stomatologiju, on arhitekturu, i ostvare se u svojim strukama, a od svog života naprave bajku. I jesu. Ali modernu.
Njihova bajka je po svemu bila moderna.
Kad su se uzeli, prvih nekoliko godina su se kućili i uživali u svoj svojoj privrženosti, a onda je došlo potomstvo – prvo pa muško. Toj njihovoj sreći, činilo se, niko nije mogao stati na put. Držali su leđa jedno drugom, pojavljivali se zajedno na raznim skupovima, pa i političkim, jer je on znao da lični uspjeh i napredak idu brže i lakše ako si politički aktivan. I on je to izdašno koristio, toliko je to koristio da je sve manje bivao kući sa svojim „očinjim vidom“, a sve više po raznim seminarima s velikim opterećenjima kao što su službene večere, kokteli i prijazna druženja sa suprotnim spolom.
Što bi naš narod reko: „prokurvo se“. Ništa neobično za prosječnog Bosanca. Pogotovo za naočitog muškarca, obrazovanog i situiranog. I dok se on „partijski“ zabavljao i uživao u svojim novonastalim privilegijama, ona je sjedila kući bez posla i pokušavala ga nagovoriti na drugo dijete. Bila je sama, natovarena obavezama oko djeteta i kuće, neispunjena poslovno, jer joj on nije htio naći posao uvjeravajući je da će joj otvoriti privatnu zubarsku ordinaciju.
U međuvremenu, spanđo se s jednom slatkohranom i ambicioznom sponzorušom, u koju se zacopo kao tetrijeb i koju samo što Faketi u kuću nije doveo, toliko je bio omađijan.
Sva su njegova muška raja znala da mu se brak opasno ljulja.
I što je on više gotivio ovu svoju novu „zakletvu“, to je u kući žena sve više šizila. Jer je naravski osjećala da nešto ne štima, vidjela da on nije tu ni ni kad su defakto u krevetu. On je bio emotivno odsutan, a fizički prisutan. U svojoj stvarnosti on je bio s ovom mladom i seksepilnom zavodnicom.
- Ti mene ne voliš. Na koga misiš?! Priznaj! S kim se to porukaš?! – i onda ide histerija, bacanje tanjira, čaša i očaj uplakane žene.
On, srećom, nije nasilan tip, pa mu je to dobro dolazilo da sklizne u zagrljaj one koja mu se uvukla pod kožu.
Faketa se nije smirivala. Ona pripada onim ženama koje muškarca tretira kao svoju svojinu.
- Uzeli smo se pred Bogom i ljudima i obećali vjernost. On je samo moj, ja samo njegova. I tačka. Gonit ću ga do na kraj svijeta, neće biti rahat. Samo sa mnom ili u paklu. Ovo je rekla najboljoj prijateljici.
Uglavnom, potrudila se da mu to malo vremena s njom i bude pakao. Proganjala ih je i uspjela uloviti. Bacila se na haubu njegovog skupocjenog automobila, jedva čovjek ižongliro da je ne obori i zgazi. Ovoj je njegovoj izbušila gume na autu. Otišla je i šefu stranke sva ucviljena i najavila skandal.
On se pojado svome prijatelju, jednom starijem i iskusnijem gospodinu lovatoru koji je izlazio na kraj i s mnogo većim problemima.
- Ona je totalno luda. Ja se moram rastavit od te umobolne žene. Ona je čista patologija. Ne mogu to da podnesem. Za koga sam se ja oženio! Šta da radim, kako da to izvedem, molim te pomozi.
A onda mu je ovaj posložio stvari.
- Jesi li ti konstatovo da je ona luda?
- Zašto se onda prema njoj ponašaš kao da je normalna? Zašto insistiraš da pravi razumne poteze?
- …. bila je normalna.
- To je upitno. Gledajmo sadašnji momenat. Ako je ona luda, ti budi pametan. Kako da urazumiš luđaka?! Ne možeš. Ne raspravljaj se i ne razvodi se. Posveti joj malo pažnje i ne tjeraj mak na konac. Sutra da novu oženiš, ko ti garantuje da neće i ta poludjet?!
Tako je ovaj i napravio. Doduše, stisko ga je i šef stranke da se smiri da ne bude javne blamaže.
Ludača je rodila drugo dijete. A njega je napustila vesela ljubavnica, jer joj se nije dalo ga čeka dok se on presabira.
Njegova ludača je i dalje luda. Ali to nema veze, oni zajedno šeću Vilsonovim.
E, haj sad reci da je muškarcima lahko?!