Kosta je forsiro zdravlje. U svojoj je šezdesetoj istrčao tri maratona i navozo se bicikla ko neko auta. Bez sto kilometara dnevno on nije piko da je bicikliro. Planinario, plivo, fino i zdravo jeo, nije pio, nije pušio, nije tulumario. Kod žene mu sve suprotno. Njega precvikalo srce zdravog pravog, a nju u osamdeset i petoj debelu, s cigarom u ustima i sad sluša
Njih dvoje je čaršija dobro poznavala. Bili su dobrostojeći i dobrodržeći, štoćereć, dobro su stajali s imovinom i zlatom, a dobro su se i držali za ruke kad bi prođi glavnom džadom. Lijep su bili par u svim njihovim životnim dobima.
Adela, s naglaskom na „a“, bila je jedinica roditelja austrijskog porijekla, čiji su preci doselili u Sarajevo iz Graca, da razviju bankarski biznis. I razvili su. Adelin otac Oto bio je bogati nasljednik tog bankarskog kapitala i svakakvog imanja, a majka Beta skraćeno od Elizabeta, ništa manje imućna, njeni su treće koljeno glasoviti arhitekti. Njihovoj kćerki nije nikako moglo biti loše, jer kad su partizani došli, kolko god da su im uzeli, ovima je ostalo i znanja i imanja. Adela je upisala arhitekturu i jedina na faksu mirisala na „Chanel 5“. U svoj poplavi istih cura koje su prvi put čule za banju i veš mašinu, kod Adelinih se prva veš mašina pojavila tik pred Sarajevski atentat pa njihove služavke sa zglobovima nikad nisu imale problema.
Ali, kako to obično bude, u jednu takvu kuću uvali se ljukum svoje vrste. Ko kad poslije onog rata nije bilo puno izbora, uda se Adela za kršnog Hercegovca, visokog, atletski građenog, crne kose i dugih prstiju. Kažu da je Kosta obradio i nju i njenu mamu Betu, a i oca Ota, na veoma prost način. Ubijedio ih je da dijete u Gacku čim prokmeči postaje intelektualac. Ako je muško, onda je intelektualac; ako je žensko, onda je majka, sestra ili kćerka intelektualca. Znači, rodi se pametan. I nadasve spretan, jer je Kosta bio rukat i vješt s alatom. A za to, priznat ćete, treba imati pameti.
Kako su im se u stanovima i kućama kvarili tehnički uređaji, tu bi se našo Kosta s boš-pumpom, cvincangama, papagajkama, maljevima, čekićima i ostalom opremom „sam u kući“.
- Sad ću ja to, čika Oto, ništa se vi ne brinite, ima da vam rerna radi ko podmazana!
I popravi, što jes-jes. A kako je upiso elektrotehniku ubijedio je i sebe i Adelinu roditelje da zna provest strujno kolo i na slijepo pronać gdje je prekid. Tako je izštemo sve zidove u njihovoj vili na Stojčevcu dok nije došo pravi električar i pokazo mu da je problem bio u utikaču.
Od elektrotehnike je imo samo indeks, ali se prodo Adeli i njenim roditeljima kao najbolji student i budući vrhunski stručnjak. Ustvari je samo očitavo struju po kućama. Al ne lezi vraže, vidi ga Adelina majka dok je išla kod gospođe Ebner na čaj i kolače da očitava bojila po kućama.
- Kosta, otkuda vas ovdje? Zar niste na fakultetu?
- Gospođo Beta, na praksi sam. Ništa je teorija bez prakse. Sutra dolazim kod vas da vam popravim bojler – snašo se u času bistri Hero.
I tako se Kosta udo. Malo popravljo bojler, malo rastavljo Adelinu arhitekturu. Kupio je kartu u jednom pravcu Gacko-Sarajevo i nije imao namjeru da uzme povratnu.
- Moja je deviza samo naprijed – govorio je kolegama, kad je zahvaljujući ugledu svoga tasta dobio u „Energoinvestu“ bajan posao za inžinjera, iako nikad ni pola ispita na Elektrotehnici nije dao.
Rodilo im se dvoje djece, Oto i Beta su umrli, a Adela je kao bogata nasljednica i sjajna arhitektica iz dana u dan slušala prostačke uvrede svoga muža. Sve iz tobožnje brige za njeno psihičko i fizičko zdravlje. O mentalnom nije razmišljo. Mentalno ju je satiro.
- Aaadela, baci tu cigaru. Slušaš li ti mene!? Hoćeš da umreš mlada, da me ucviliš, bleso! Na mene i djecu ne misliš! Ti to meni namjerno radiš. Ideš mi uz nos! Hoćeš da me napraviš udovcem, a od djece da napraviš siročad. Da nas ljudi sažaljevaju! – prebacivao joj je sve što je ikad pojela, popila, popušila, pomirisala, posjedila, potrošila.
Kosta je bio veliki škrtac i veliki zaljubljenik u tuđi novac i u svoje blagostanje. Kako je bivao stariji, sve je bio opsjednutiji zdravim životom.
- Meni je moja baba rekla da je eliksir mladosti u travama. Čitaj Sadikovića, beri bilje po brdima i livadama, nikad te narodni travar neće iznevjerit. Meni nije mrsko na bicikl i put Treskavice. Kakvu ja čubru naberem to sva kuća na proljeće zamiriše! – pričao je vazda gostima koje je Adela okupljala, nastavljajući porodičnu tradiciju čajanki i bridža.
Međutim, Kosta bi je znao toliko izvrijeđat kad bi vidio da nemilice puši i tamani kolače, a pogotovo ako bi joj još uz sve i čaša vina bila u ruci:
– Upali još jednu gurnut ću ti je u nos zajedno sa tom čašom! – isporučivo bi joj ovaj gorštak aman-zaman pameti prijetnje koje je Adela uz vidljivu nelagodu slušala. I kad bi ostali nasamo, onda bi mu damski skretala pažnju da se nepristojno ponaša. On bi je tjerao da šetaju na čistom zraku, ali ona je šetnju smatrala šetnjom nogu za nogom a ne trijatlonom.
Za njega nije postojao izlet. Taj kad krene na planinu ne zaustavlja se ni da himber popije. Kad je jednom nju i djecu tako izvozo ko da se bore za titulu „iron mena“, ona je rekla stop.
To njeno „stop“ njemu je vadilo živce. Govorio joj je da je debela krava, da joj je tijelo ko puding, da ne liči na sebe iz mladosti, da kašlje ko tuberan i da joj se masnoće nakupljaju u krvnim žilama i da će fasovat infarkt ako pod hitno ne okrene stranicu.
- Ti ćeš dobit infarkt kolko trčiš a ne ja! Ti dnevno jedan maraton istrčiš. Priznajem, vitak si, priznajem, ja sam debela. I šlus! – samo jednom mu je, dok je crtala neki tlocrt za klijenta, odbrusila. Kad bi upotrijebila neku njemačku riječ, to bi značilo da je za nju rasprava završena.
Da li je njemu u toj brizi bilo važno da ona bude zdrava ili da živi po njegovom, nije ni komšiluk mogao odgonetnuti, jer ga je infarkt pokosio. Čudno, ali, kao da mu je Adela predvidjela takav kraj. Oboje su živjeli po svom. Kosta je forsiro zdravlje. I askezu. Taj pekaru hljeba plaćo nije. Planinario, plivo, malo jeo, nije pio, nije pušio, nije tulumario. A ona je guštala, i cigare, i kolače, i iće i piće. Njega precvikalo srce zdravog pravog, a nju u osamdeset i petoj debelu, s cigarom u ustima i žesticom u ruci i sad sluša. A srce kuca kol’ko kuca.