“Kako mi je lijep ovaj Bajram, nikad više naroda mi nije došlo” – govorila je mati Džemila, ne znajući da njena tri sina, Jasmin, Amir i Husnija, grcaju u boli zbog gubitka brata. Ne znajući da je njen najmlađi sin Almir poginuo, ne znajući da se narod sakuplja da šutke podijeli tugu.
Materi se nije moglo reći odmah, bolesna je, huda. Trebalo ju je pripremiti zdravstveno.
– Ocu smo rekli odmah, dva, tri sata nakon što smo konačno bili sigurni da su poginuli u saobraćajnoj nesreći Almir, Vildan i Hasib, a mami nismo smogli snage reći još dva dana. Tek jučer (petak op.a) poslije džume sakupili smo se u kući, bolničar, komšije, mi djeca… i šta ćeš, morali smo joj reći. Otac je, hvala Bogu, imao tu snagu da mami kaže. Znaju oni najbolje koja je muka njihova. Bože moj, tako je, gotovo je – govori nam najstariji brat Almira Kasumovića – Jasmin, a suze same naviru.
Sjedimo u Almirovoj porodičnoj kući u Vrnograču. Ruke krijem od nekakvog stida pred njihovim bolom, pred bezuslovnom vjerom koja ne dâ da se oplakuje, da se propituje, tuguje, kaje… Mati Džemila je do mene, obraze mi prži njen pogled.
– Moje dijete, šta da vam kažem. Nisam ga ispratila to jutro, nije me htio ni zvati, bilo je četiri ujutro i žao mi je bilo da ide, govorila sam da ne ide – kaže mati Džemila.
Cijeli tekst pročitajte u prinatnom izdanju magazina “Azra” broj 869
[nggallery id=306]