Bio je najstariji sin majke Fatime. Bio je izuzetno snažan i jak, ali je bio i glup. Nije mog’o završiti ni osmi razred. Na jedvite jade ga završi i položi za vatrogasca i poslaše ga u jednu prijeratnu građevinsku firmu da radi kao čuvar.
Bio je izuzetno vrijedan, dobar i plemenit. Otac mu je umro kad je imao deset godina i on je kao sin prvorođenac svoja pleća poturio za sve što treba u kući. On je od svoje skromne čuvarske plaće i majčine penzijice izdržav’o i odškolov’o dva mlađa brata sve dok nisu donijeli fakultetske diplome u kuću.
Mahala k’o mahala, malo-malo pa se šprdala s njegovom pameću. Jednom su ga pitali koji je glavni grad Jugoslavije. On lupio Titograd. Pajser je po nakoj logici mog’o biti i u pravu. Grad koji je dobio ime po Titu valjda i jeste glavni. On je to pojednostavio, jer je bio skromnog obrazovanja.
Evo kako je dobio nadimak Pajser. Bila je jedan dan moba u mahali i zaglavio se veliki kamen u podzidu nečije kuće. On je priletio bez pitanja i sam ga izvadio bez ičije pomoći. Ramo je toliko bio snažan, k’o od brda odvaljen. Ruke su mu bile velike i nezgrapne kao pratljače, da njemu nikakva alatka pa ni pajser ni za šta nije treb’o.
Ako nije baš im’o veliku pamet, im’o je dušu za stotinu. Kad mu u oči pogledaš, osjetiš naku milinu, toplo ti oko srca. Nije mnogo govorio. Nije znao. Fond riječi nula.
A glavna poštapalica mu je bila „biće, biće“.
Pošto je uš’o u četrdesete, a nije se oženio, podbadali su ga često s pitanjem: – Ramo, kad ćeš se ženit’? A on bi na to vazda odgovorio isto: – Biće, biće, samo nek’ ima dušu.
Na poslu su mnogi iskorištavali tu njegovu dobrotu. Često bi ga lagali kako moraju dijete voditi ljekaru, a oni, ti lukavi seljaci, išli su na selo, sijati, ubirati i prodavati.
Prokužili su da je slab na djecu. U sve mu dirni, u djecu nemoj. Da li je to zbog toga što je i on sam bio nevin i čist poput malog djeteta pa je zato štitio slabe i nejake ili nešto drugo, Bog će ti ga znati. Jedno je sigurno, on je bio dobri div, ni sekunde prefrigan.
Svaki dinar je u kuću donosio, do posljednje pare dav’o je majci koju je volio k’o oči u glavi. Nije mog’o sebi ništa kupiti, nosio je stare očeve cipele, ali bi ih on tako izglanc’o svako jutro prije posla da su mu kolege zavidjele na urednosti i čistoći. Jedino na šta je posebno bio ponosan bila je njegova čuvarska uniforma. Nosio je tu uniformu u svakoj prilici, kao da je na nekom svečanom defileu.
Braća završiše fakultete i odoše… oženiše se. Isprva su dolazili, a onda sve slabije.
Na poslu su ga smatrali tokmakom, jer su dobar i budala kod nas na istoj deredži. Baš su ga za jednu Novu godinu prevarili. Poslije će se pokazat’ da mu je to donijelo veliki hajr.
– Eto, Ramo, ja sam porodičan čovjek, majstor će mi doći, crkla mi televizija, a Nova godina, hajde, živ bio, otpucaj i moju smjenu. I on je puc’o i tu smjenu kad niko neće.
Te noći zaustavio se, k’o u filmovima, kamion pred njegovom čuvarom i izbacio žensku osobu. Ona je bila sva razderana, crvena u licu, s podlivima ispod očiju i razljevenom šminkom. Na prvu se moglo vidjet’ da je žena lahkog morala.
On je nju uzeo kao malo dijete u naramak.
– Tebi će Ramo podgrijati grah, tješio je. Opr’o joj je lice k’o maksumu i posadio je za hastal, dao joj kašiku u ruke i škrto, svojim prostim jezikom, rekao: Kusaj!
Ona se prepala i isprva jela automatski dok nije uočila njegov dobri pogled, a onda se uvukla u njegov čuvarski ulojeni gunj, drhtala i zaspala – prvi put je osjetila sigurnost, a on se jadan nije mog’o ni pokrenuti, bojao se da je ne probudi a još više ga bilo strah da ne ostane bez tog milog stvorenja. Da se ona i od njega kao od tih neljudi koji su je izbacili kao vreću, ne uplaši.
Kad se probudila, pitao ju je imaš li gdje, a ona rekla da nema. I pozvao je k sebi. A majka, koja je bila jedna vrlo oštroumna žena, povukla se u svoju sobu, navodno, da spava. I šta je bilo bilo je. Ona mu sve ispričala, a on je zagrlio i otvorio svoje srce. Ramo Pajser je naš’o onu koja ima dušu. Oženio je i dobiše djevojčicu. A braći i snahama to nije nikako pasovalo.
Jednog Bajrama su došli i počeli ga provocirati, i njega i njegovu ženu. A majka je to slušala i slušala, a onda smireno i odlučno rekla:
– Ramo, sine, osjećaš li ti ikakav smrad? A Ramo je znao kad bi majku vidio šta svaka bora na njenom licu govori.
– Hoćeš li, sine, otvoriti vrata? Hoću, majko. – Hajde, izbaci ovaj smrad. I on ih je obojicu k’o malu djecu istjer’o napolje. – A šta sada majko? – Zatvori vrata, sine. Nek’ dođu kad im sinovi krenu u vojsku. Što prevedeno znači da dođu kad nje više ne bude, odnosno nikad.
Ramo Pajser je jedan prostodušan i jednostavan čovjek. Jednom riječju, ljudina. Proveo je svoj vijek s onom koja ima dušu. Bila mu je prva i jedina.
Fakat, nije sve ni u znanju ni u obrazovanju.
Ima mnogo toga više u dobroti.
Indira Kučuk-Sorguč