Sjećate li se ćize-blize, truhle kobile, klikera, tapke, ta-ta, crne kraljice, pa nenadmašive žmire i trkanjca po čitavu ljetnju noć pustim gradskim ulicama i mahalskim sokacima?! Ovo je priča o jednoj davno zaboravljenoj igri „Princa-Kralja“, u kojoj ni princ ni kralj, nego jedan obični Narednik, vuče za nos sve odreda
Kebe, Bugar, Bago, Pege, Mugdo, Fišer, Grof i Ico bili su raja iz ulice, razlika godina-dvije, znali jedan drugom sve aferime i intimne želje. Vječito napolju, igralo se lopte, ćize-blize, ta-ta i žmire do puberteta, a onda su došle malo zeznutije igre, igre dominacije.
Mugdo i Ico su u avliji ispod kamarije imali sto za stoni tenis i svi su dolazili kod dvojice braće na trening. U mahali su bilesi i turnir organizovali, al ne jedan na jedan nego u parovima. Mugdo i Ico u finalu poraženi od Bageta i Pegeta koji maltene do juče nisu ni znali kako reket za ping-pong izgleda.
Pošto u svakom bratstvu čuči barem jedan frik, kod njih je to bio Fišer. On je u svemu bio tropa osim u šahu. Fišer je na svojoj terasici razrađivo partije, strogo iz šahovskih priručnika i sa TV izvještaja. I izbiriko se pravo. Zvali su ga Kralj Table. Bio je usporenog hoda kao robotika. Takav hod pratio je i usporen govor. Totalno školski bi naglašavo svaku riječ: Ja dolazim.
Uspio je i jarane pridobit za šah partiju u pauzama između dvije partije ping-ponga. Šamaralo se šaha uveliko i on ih je sve klepo. Prošle neke godine, svi se poženiše pa se sa sporta i društvenih igara kurs okrenuo na radnička i pitanja žena. Znači, čija žena više troši, čija više trača, a čija više para donosi od glave kuće.
U neka doba, ljeti, dok se zrikavci glasaju, a svici priređuju svoj lajtšou, iza akšama se izađe na ulicu, pod uličnu lampu i kreću sjećanja.
Kebe: – Jooj ba raja ima dvaest godina nismo poigrali Princa-Kralja?!
Mugdo: Đe te sad spopade Princ-Kralj?! Hajde ba ko će koga sad nosat krkače?!
Grof: – Eki ko će, zna se, Fišer nego ko!?
Bugar: – Jašta će. Fišer je vazda bio konj, uvijek nas noso?!
Mugdo: – Njemu je još samo konj od vascijelog šaha osto.
I tu kreće neobično duga zafrkancija na Fišerov račun.
Kebe: – Hajmo ba raja igrat, šta nam fali?
Mugdo: – Nemoj opet će Fišer nastradat. Vazda strada. I sa ženom je strado. Sve princezi prinesi-donesi. I nju nosa krkače.
Sve ga mezete ko da Fišer nije među njima.
Bugar: – I eto on sve zna o šahu. Šah je kao najpametniji sport… Đe si ba vidio da je šah sport?!
Pege: – Jedino ako se razvijaju mišići na prstima mićući figure (grohotom se nasmija). Nema bolan pet grama u figuri.
Fišer se konačno osjetio prozvanim pa će usporeno kao i uvijek: – Šta to hoćete da kažete, da sam ja vazda bio konj?
Bugar: – Ne, ti si samo konj na šahovskoj tabli.
Fišer: – Ne kaže se konj nego skakač.
Bugar: – Tebe Bog nije dao ni za kakvog sporta. Jer šah, da se razumijemo, nije sport. Sjećaš se, Kebe, kad smo napravili skakalo u Goloderici i na tahtama furajtali, svi normalno skočimo, jedino se Fišer zaholca, jer je mazo tahte svijećom, i proleti kroz prozor tete Kire, sleti joj direktno za hastal na večeru. Sreća, stari mu stolar pa odmah sutra ženi popravio pendžer, ali joj traumu nikad nije mogo popravit. A i staklo ga je dobro zaklalo.
I riječ po riječ padne odluka da se igra Princa-Kralja. Bacalo se pet kamenčića koji se moraju ubacit u rošu odjedanput. Četiri i pet su bili prinčevi i kraljevi, trica je bio narednik. Ko je prvi ubaci, on je narednik i nema više narednika. A nula, jedinice i dvice su konji.
Bago reče: – Ko će bacat prvi?
Fišer se isprsi : – Ja ću.
Uze kamenčiće u obje šake, par puta huknu u njih, pa ih prebaci samo u desnu šaku, s njom prođe dva puta krug oko glave i zastade nekoliko sekundi. Svi su se napeto gledali prema roši.
Samo Bago prekide koncentraciju: – Ko će se kladit da će opet fulit?
Fišer mu staloženo odgovori na provokaciju: – Bago, mojne tisra, divi dasa!
Kao u nekoj magiji mahnu rukom i baci kamenčiće, dva odmah upadoše, dva ispadoše, a treći se zadrža na ivici roše, ni da uđe ni da ispadne, dvoumeći se, ali ipak u sudijskom vremenu prevagnu i upade u rošu.
Fišer se značajno okrenu i pogleda ih: – Molim?! Nešto ste rekli?! Narednika ste dobili. Nastavimo igru. Potraja igra još 10-15 min dok se ne odrediše brojem ubačaja kamenčića ko su prinčevi i kraljevi, a ko konji. Oni koji su ga najviše zafrkavali Bago, Mugdo i Bugar – bili su konji. Kebe, Pege i Grof – jahači.
Kasna su doba. Negdje oko pola dvanaest. Mahala je već podobrano utonula u san.
Začulo se samo Fišerovo: – Na konje. I za mnom.
Konji su krkače morali nosati kraljeve i prinčeve gdje god bi narednik odredio. Inače je ta igra više bila zafrkancija, ali ovoga puta je to bilo više od igre.
Bugar upita: – Fišeru, dokle je tura?
Fišer: – Da se razumijemo, ja sam narednik, a tvoje je da izvršavaš a ne da pitaš.
Fišer ih je s Širokače dotjero do Narodnog pozorišta. Ta je tura brat-bratu da lipšeš ko konj, a da nemaš samar od 70 kila na sebi.
Kad su se naslonili na zid kod Narodnog, Kebe će Fišeru: -Znao sam da si tvrdoglav ko konj, ali da si ovako gadan kad dobiješ vlast, nisam!
Ludilo je tek nastalo kad su se pentrali uzbrdo. Vratili su se u cik zore. Svi su popadali od umora.
Kad je narednik izdo komandu: – Sjašite!, niko nije sjaho nego se strovalili ko klade.
– Šta sjaši, vidiš da smo popadali ko muhe – neko je uspio procijedit kroz zube.
Tu su dahtali još pola sata i razišli se kućama.
Sutra su svi konji fasovali upalu mišića. Htjeli bi da se propnu na prednje noge, a padnu na koljena. Ni jahačima nije bilo dobro, pozlilo im od silnog truckanja.
Žene im se naklatile te đe ste bili, što ne idete na poso, od čega će vas noge bolit???!!!
Bugar je imo spreman odgovor: – Osnovano je u MZ novo dopisno kulturno-umjetničko društvo i momci su imali vježbu narodnih kola i otuda upala mišića.
xxx
Pouka: Zato ne kinji drugog, jer nikad ne znaš ko ti može zajahat za vrat.