Kakva mitska bića hodaju ovom našom državom pa i sam bi se Tolkin zaprepastio! Hobiti i trolovi, orci i patuljci su zaista benigna izmišljena bića naspram ovih koji se pojave pred šubom i zanovijetaju. A nije mane ni šalter-hanumama
U startu da je jasno: mnogo poštujem žene koje rade na raznim šalterima, od pošta i telekoma do općina, osiguranja, mupova, cipova i ostalih birokratskih tripova. I namjerno ih nikad ne zovem „šalteruše“, jer je to očajno pogrdan naziv.
Poštujem dakako i rijetke muškarce koji tu nezahvalnu zadaću obavljaju sa saburom i prijaznošću. Ali muških je manje na tim mjestima, a i oni su po prirodi „prst u uho“ i „feršlus na usta“, bez unošenja nepotrebnih emocija u meritornu stvar. Dok su žene nešto sasvim drugo. One najbolje ferceraju na visokim frekvencijama.
Na kakvim su teškim mukama za ono malo platice, to samo one znaju. Kakva mitska bića hodaju ovom našom državom pa i sam bi se Tolkin zaprepastio! Hobiti i trolovi, orci i patuljci su zaista benigna izmišljena bića naspram ovih koji se pojave pred šubom i zanovijetaju.
Svašta se čovjek nagleda ako stoji pogotovo u sad predugim redovima i osluškuje šta ludoj bosanskoj glavi može naumpast. Te žene posebno na ovim naplatnim šalterima treba u samo zlato okovat (ne sve i ne odmah, ali većinu da), jer da nema te rampe, pregrade, šube ili kako već, sigurno bi bilo makljaže, krvi, izbijanja zuba, prijeloma nogu, ruku, vratova, pucanja arkada, vilica, zdjelica i drugih sitnih i krupnih kostiju.
Priča Jedan: Dobra službenica
Priča mi jedna šalter-službenica, ne zna čovjek ispunit onu uplatnicu – nit je star nit bolestan nit pubertetlija nego kaže onako uredan četrdesetogodišnjak, začešljan po novoj modi sa malo dužom fino modeliranom bradom.
Rekoh: – Jel ko hipster il vehabija?
– Pa šta ti je hipster? – pogleda me ko da se najela bunike.
Ma, rekoh, to su ti ovi isti ko vehabije, samo što nose kratke uske hlače, a vehabije nose kratke a široke. (!) Sve drugo isto, pele su im iste, hodaju u sandaletama, kariranim šuljama i sunčanim cvikama. A vole brate brendove više nego žene.
– E onda je ovaj taj tvoj hipster, samo što nosi i neku torbu, ko akten-tašna, al platnena…
– Tu mu je laptop, garant. Ma jest, hipster. Oni su plaho načitani.
– Aha, možda čita etikete s tih brendiranih majica ili s organskih sokova, ali eto ne zna ispunit uplatnicu. Ma hajde ne zna napamet ni svoj matični broj. Tri puta sam morala bacat uplatnicu, svako malo, pogriješi broj. Na kraju skonta da ima neki hepek gdje mu piše matični i upišem sve. I taman očekujem hvala. A on se stade derat, kako me nije stid, zadržala sam ga pola sata, radi takvih ko ja pametni ostariše na birou! I, zamisli šta je uradio?
– Šta?!
– Zakašlja se u maramicu, oseknu se i baci na mene preko one šube!!! Dok se ja uhavizah, on istrčo…
– Mora da si ga baš ono pravo vopra iznervirala…..
Priča Druga: Loša šalter-hanuma
Ovo je lično iskustvo. Nekidan moradoh otići u Kanton da predam nake dokumente, sve ne bi li i nezavisna kultura dobila kakav podsticaj pa makar promil ko u Hrvatskoj, ali prije će babi iznići treći zubi nego da nas ta strijela sreće pogodi.
Al, hajde rekoh ne možeš dobit na lotu ako ne uplatiš.
I dok sam čekala da jedna korektna službenica završi neku prepisku, melek mi šapnu da sam zaboravila na koverti pritefteriti svoje ime da se zna ko šalje kako bi me bez otvaranja koverti mogli tamo „neki mali ljudi koji žive u radiju“ namah eliminisat.
I na šalteru vidim stoji prikopčana olovka da bi se ljudi, jelte mogli „podapisati“, što sam uredno i počela raditi. Ali u tom su sjele dvije plajvazke na taj šalter iznad kojeg piše Ministarstvo saobraćaja. Bile su na pauzi pa su sjele i bacale mlin. Doduše, pred praznim šalterom jer njihove usluge u tom momentu niko nije tražio.
Ali me onda jedna sa sendvičem u ruci i između zalogaja prijekorno opomenula: – Ostavite tu olovku, ovdje ne možete pisati.
– Samo sekundu da napišem ime na koverti.
– Ostavite to, gospođo. Izađite napolje i pišite – već je rezignirana.
– Gotova sam.
– Ne smijete to raditi. Prošle su dvije sekunde. Izađite odmah – bijesno će.
– Kad vi prestanete jesti za šalterom, i ja ću prestati pisati – odgovorila sam joj.
– Hoću da jedem, šta je! – drsko je podvrisnula, a ja sam samo čekala kad će joj sjemenke iz krastavice prostrujat kroz jedinice i popljivat jal staklo jal mene. Naravno, žena ne nosi masku. Kao ni svi drugi u šalter-sali Kantona, osim nesretnih korisnika tih velebajnih usluga.
– Hoću da jedem, sklonite se. Odmah! Doviđenja i prijatno – nastavila je kao da je u peemesu, što nije isključeno, ali se nas obične poreske obveznike koji zarađujemo za njihove tople obroke, to itekako ne zanima.
– Pa vama je baš prijatno – odgovorila sam joj i predala kovertu vrijednoj službenici koja samo radi i šuti.
I bi mi nešto krivo. Malo zbog njenog osionog nastupa. Malo i zbog sendviča. Najmanje zbog toga što nije nosila masku. A najviše zato što je pod hidžabom.